O посту и Причешћу

Беседа о посту - Светог Василија Великог

Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана.

Примите пост са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примите богати њега који вас спасава од опасности преједања и који чини укусним оно што од сталне употребе постаје безукусно.

Болесници примите мајку здравља. Здрави - осигурање вашег здравља. Упитајте лекаре, и рећи ће вам како ништа није толико сумњиво и несигурно као здравље. Због тога савесни помоћу поста настоје да сачувају своје здравље и да се избаве од разрушавајуће тежине угојености тела.

Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ, пошто, с друге стране, целог живота свога мучиш тело своје са прождрљивошћу. Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност хране.

Уосталом, шта је лакше за тело, да проведе ноћ са једном лаком вечером или да легне у кревет оптерећено многоједењем? Може ли тако да се одмори или ће се сву ноћ окретати претоварено и намучено? Којим бродом један капетан може лакше да управља и да га спаси у морској бури, оним који је претоварен или оним који носи нормалан терет? Онај претоварени неће ли потопити и сасвим мала бура? Тако и тела, када се муче од много хране, лако подлежу болестима. Док када се хране лако, одржавају своје добро здравље.

Погледајмо историјско питање поста, да видимо како је поштован од стране Светитеља и колика је добра донео.
Боговидац Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попење на врх горе Синаја и да прими од Бога плоче са десет заповести. Не би имао ту смелост да се приближи врху, који се димио од божанског присуства, да се није био наоружао постом. Постио је, и тако је могао да разговара са Богом.

Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".

Код великог јунака Сампсона, шта је било оно што га је чинило непобедивим? Пост! Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

Пост рађа Пророке. Ојачава моћне. Умудрује законодавце. Наоружава јунаке. Вежба борце. Одбија искушења. Станује заједно са трезвеношћу и чистотом. У ратовима чини подвиге а у време мира учи тиховању. Освећује посвећене и усавршава свештенике. Нико не може да се приближи Жртвенику и да заврши божанску Литургију, а да претходно није постио.

После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

Пост појачава молитву. Постаје крило њено на путу ка небу. Пост је мајка здравља, васпитач омладине, украс стараца, Он је сапутник путника и сигурност оних који живе заједно.

Муж нимало не сумња у супружанску верност своје жене, кад је види да другује са постом. Жена не копни од љубоморе, када види свога мужа да пости.

Ко је икада претрпео штету од поста? Прорачунај економски стање куће своје заједан дан поста. А израчунај и за један обичан дан. Тако ћеш се лако уверити, колико велику добит имаш од поста.
омисли да и порезници оставе пореске обвезнике да мало времена живе мирно и не ометани. Нека дозволи дакле и тело један мали предах устима. Нека учини једно мало примирје оно, које када се наједе, мудрује нешто око уздржања, а кад гладује, заборавља оно што је раније примило.

Онај који пости нема потребе за позајмицом. Нити је принуђен да плаћа камату. Пост постаје разлог да се човек весели. Јер као што жеђ чини слатким пиће и глад пријатном трпезу, тако и пост чини јела укусним.Ако хоћеш, дакле, да ти трпеза буде пријатна, прихвати промену коју доноси пост. Ако си, пак, увек окружен богатим јелима, чиниш неправду себи, јер уништаваш пријатност неумереним уживањем.
Ништа нема, што не досади сталном употребом. Док, насупрот, често желимо она јела, која ретко окушамо. Стога нам је и Творац наш измислио разноврсност у нашем животу, тако да би смо осетили пријатност од свих блага Његових. Погледај шта се догађа у природи: Сунце зар није светлије после ноћи? Сан зар није слађи после бдења? Здравље зар није више пожељно после страдања од болести? Тако и трпеза бива пријатнија после поста. Ово дабоме важи за све. И за богате, који имају обиље јела. И за сиромахе, који располажу оскуднијом храном.

Да се сећаш и да се бојиш примера оног богаташа из јеванђелске приче. Стална уживања одвела су га у вечни огањ. Овај богаташ није био осуђен за било какву неправду. Међутим због комфора и разнежености коју је уживао, као и због његове индиферентности за сиромаштво Лазара, кажњен је тако тешко. Насупрот томе, пост и трпљење у страдању зар нису били, оно што је даровало покој Лазару? Прича не говори за њега (неке) друге врлине, до само за ове наведене. Оне (пост и трпљење) уздигле су га и успокојиле у наручју Авраама.

Пази, дакле, и ти, можда, док сада пијеш различита пића и одвраћаш се од воде, касније ћеш зажелети једну кап њену, као онај богаташ. Никоме ништа није било што је пио воду. Нико се није опио. Нико није осетио главобољу и вртоглавицу. Док, насупрот, лоше варење, које нужно прати неумерене и луксузне вечере, ствара страшне болештине.

Живот Часног Претече био је један непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".
Пост је подигао до трећег неба и апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

Међутим, за све врлине, за врхунски пример и образац имамо самога Господа. Господ Исус Христос, дакле, после четрдесетодневног поста почео је своје дело на земљи. Прво је утврдио и наоружао тело, које је примио нас ради, постом, а затим допустио кушања од стране ђавола. Слично и ми, постом да се припремимо и увежбамо у нашој борби против духовних непријатеља.

У једном сумњивом ратничком сукобу, присуство неког савезника уз страну једнога, доводи до пораза другога. Дакле, дух и тело налазе се у стању (сталног) сукоба. Коме ћеш бити савезник? Ако си савезник телу, ослабићеш дух. Док, ако си савезник духу, подчинићеш тело. Уколико желиш да ојачаш свој дух, кроти тело постом. Апостол Павле пише: "Уколико се наш спољашњи човек (дакле тело) распада, толико се унутрашњи (дакле дух) обнавља".

Мојсије да би по други пут примио таблице закона, морао је поново да пости.
Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.
Али и Исав, шта је било оно што га је унизило и учинило слугом брата његова? Није ли то било једно јело? Ето, за њега је и продао своје првенаштво.

оји су, опет, оставили своје лешеве по пустињи? Нису ли их оставили они који су тражили месо да једу и удобни живот Египта? Док су дакле Израиљци били задовољни само са маном, побеђивали су своје непријатеље и нико се од њих није разболео. Међутим, када су се сетили лонаца са месом и пожелели поново ропство египатско, кажњени су. Помрли су у пустињи и нису се удостојили да виде земљу обећану.

Зар се не бојиш и ти тога примера? Зар не мислиш да ћеш можда због многоједења остати испред закључаних врата небеске земље обећане?
Пророк Данило не би видео божанска виђења, да није очистио душу своју постом. Уживање обилне и мрсне хране ствара у души испарења, која, као неки густи облак дима, сметају уму да види сијање Пресветога Духа.

Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Господ поводом ђавоиманог младића.

Насладом, пијанством и разним спремањима запаљује се и свака врста раскалашности. Трка за уживањима претвара људе у "пастуве". Пијанство изазива и страшне изопачености, постаје узроком да развратиници траже жену код мушкарца и мушкарца код жене (тј. да падају у мужелоштво и лезбејство).

Пост регулише и брачни живот. Спречава распустност и намеће усаглашено уздржање, да би се супружници посветили молитви.

Не ограничавај, међутим врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: Да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.

Свето Писмо наводи: "Тешко онима који се опијају без вина". Такво пијанство је, примера ради, гњев, који наводи душу да презире. И страх такође, који паралише разум. Уопште, свака страст која помрачује ум, јесте пијанство. Гневљив човек се опија својом страшћу. Не мисли кога има испред себе. Као да се бори у ноћи, граби шта стигне, спотиче се о свакога. Не зна шта говори, псује, удара, прети, проклиње, виче...
Ако, дакле, хоћеш да стварно постиш, треба да избегаваш сваку страст.
Пази и још нешто: Да сутрашњи пост не буде повод за банчење данас. Не уништавај данашњом распустношћу сутрашње уздржање. Нико, када жели да се ожени законитом и чедном женом, не прима најпре у своју кућу лица сумњиве моралности. Јер чедна и поштена жена не пристаје да станује заједно са особама изопаченим и неморалним.
Тако дакле и ти. Са очекивањем поста, не примај развратно пијанство, које је мајка бестидности, пријатељица срамотних шала, спремно на сваку неморалност. Пост и молитва неће хтети да станују у души која је упрљана банчењем. Господ прима у божанске обитељи онога који пости. А гнуша се пијанца као богохулног и грешног. Ако, дакле, сутра дођеш овде и заудараш на вино, како да сматрам за пост твоје банчење? Где да те поставим? Међу пијанце или међу уздржљивце? Банчење које је претходило, показује те као пијаницу, док уздржање које си почео, као постника. Са остацима пијанства, од твог поста нема користи.
Пост не врши утицај само на појединце. Утиче и на целу заједницу. Усаглашава и умирује брзо све људе. Намеће тишину неартикулисаним гласовима и вици, изгони свађе и препирке, удаљује (од људи) осуђивање и оговарање.

Присуство којег учитеља зауставља тако брзо неред и вику деце? Чим се појави пост, сваки немир у граду аутоматски престаје.
Ко може да настави лумперај и забаву у време поста? Ко може да споји пост и развратне игре? Недоличан смех, разблудне песме и неурачунљиве игре, удаљују се од града, чим стигне пост као неки строги судија.

Када би сви послушали савете поста, владао би савршени мир у читавом човечанству. Не би устајала једна држава против друге. Не бисмо имали ратне сукобе нити произвођаче оружја. Не би постојали судови нити затвори. Пуста места не би држала злочинце, нити градови клеветнике, нити мора гусаре.

Када би владао пост, наш живот не би био препун уздаха. Јер он би научио све не само ограничењу расипничког живота, него уклањању и од многих других зала. Научио би их потпуном избегавању и уклањању од среброљубља и грамзивости, славољубља и сластољубља. Ако се ослободимо свега овога, живећемо у миру и светињи.

Ако нам, дакле, таква добра дарује ова царица врлина, примимо је без икакве намрштености, без икаквог гунђања. Сви ватрено испоштујмо духовну трпезу коју нам поставља пост, чистећи нас и припремајући нас за вечну божанску радост у рају. Амин.

Izvor: pakibitija.com

Патријарх српски Павле о посту

Хришћани су свето држали установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као "наредбу вечну". У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су и Апостоли и сви Свети... Пост су држали у одређено време ради потребе поста, причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници.

Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава припреме за њега. За Причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божијих заповести и чувањем од сваког греха. /.../

Светом Причешћу многи приступају редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Св. Чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе. /.../

Због тога је, по речима Св. Јована Златоуста, и установила 40-дневни пост пред Васкрс: "Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оцу одредише 40 дана... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Св. Причешћу чисте савести, колико је то могуће". /.../

Но од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи!" Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. /.../

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Пост у Православној Цркви

/.../ Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с неба, Свети апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано (Гал 1, 8). Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не Православље.

Једна од таквих установа, божанског порекла је и установа поста. Још у Старом завету Господ наређује пост као "уредбу вечну". У Новом завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и дварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, "да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима". /.../

Но чување неизменивим онога што је Цркви као неизмениво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непроменивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи "нову твар", облачење у новог човека сазданог по Богу. Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати, те нам историја Цркве, у разним крајевима, током времена, показује извесне разлике. Већ Васкршњи пост, најстарији од свију вишедневних постова, крајем II и почетком III века није свуда држан једнако. /.../

Апостолско 69. правило наређује општеобавезност Четрдесетнице, као и пост средом и петком у току године. Исто је тако било и са остала три вишедневна поста. Они се нису појавили одједном у дужини у којој су данас. /.../ О Госпојинском посту, најмлађем од вишедневних постова, нема помена ни у Студеничком ни у Хиландарском типику нашег Светог Саве у XIII веку. /.../

Доносећи прописе о храни уз пост, Црква је показивала посебно старање о болесним и престарелим, породиљама и дојиљама, као и о радницима на тешким пословима, па им дозвољавала ублажени пост на уљу и риби. /.../

Како је сада постало актуелно крштавање одраслих, требало би свакако за такве случајеве одредити обавезни пост од једног (или два-три) дана за оног који се крштава, свештеника који крштава, као и родбину и познанике крштаваног, уколико ови то хоће.

Што се тиче тешких болесника, поготово од оних болести у којима се не може јести друга храна сем млеко, супа од меса итд, нпр. после операције стомака, црева и др, кад се мора извршити уз пост, сматрам да ту неће бити неумесна аналогија са децом која доје и физиолошки не могу узимати другу храну, те се од њих не може тражити да посте. Стога би наша Црква требало да заступа гледиште да се такви болесници разреше од поста док не оздраве. Без жеље да будемо "строжи од закона, правилнији од правила и већи од заповести" (Свети Григорије Богослов), а исто тако ни милостивији од Светих Отаца, сматрам да би у овом питању требало донети одређену одлуку ради умирења савести и верних и лекара хришћана. /.../ Исто би се односило и на поједине врсте радника у хемијској индустрији, где је неопходна свакодневна употреба млека у циљу предохране од отрова.

Такође би требало размотрити питање поста војника и ратника. Јасно је да они не могу дуже постити у условима свога живота ни у миру. Сматрам да би после кратког поста од два-три дана могли ићи на Причешће, а обавезно да посте први дан Свете Четрдесетнице, Велики петак и Велику суботу.

Како треба постити пред Свето Причешће

Наредба о посту није људска, него божанска. /.../ Израз "смиривање" душа означава пост. /.../

Свети Василије Велики износи још један разлог за пост, а он је у томе што је пост узрок весеља. Да то докаже Свети Василије расуђује овако: "Не примећујеш ли да је сунце светлије после ноћи, и будноћа пријатнија после сна, и здравље драгоценије после искушења болести? ... Као што жеђ даје пићу сласт; и претходна глад чини јело укусним, тако и пост чини пријатнијим узимање јела".

По Светом Јовану Златоусту, постом се одгоне демони од људи, зато он саветује: "Чувши о посту немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом, биће непокретнији од самог камена. Особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста – молитву. Јер и Христос вели: Овај се род не изгони сем молитвом и постом" (Мт 17, 21).

Свети Григорије Богослов доводи у везу православни пост пред Пасху са 40-дневним постом Спаситељевим и вели да оба имају исти смисао: "Христос је постио пред кушањем, а ми постимо пред Пасхом. Значење оба поста је једнако, но у погледу времена разлика је не мала. Христос противставља пост искушењима, а код нас он означава смрт са Христом и служи као претпразничко очишћење". И по Светом Амвросију Миланском, пост пред Пасху је у вези са постом Христовим: "Ко од хришћана не пости у Свету Четрдесетницу, тај показује вероломство и упорство. Какав си ти хришћанин – вели он – кад се пресићујеш у то време у које је Господ постио?" /.../
Тело које је болест смирила непотребно је и постом слабити.

Телесни и духовни пост

Још у Старом завету, пророк Исаија разликује у посту две стране: Једну са телесним ознакама, за коју вели да је Бог не прима ако не буде у вези са другим духовним чињењем добра ближњима (Исаија 58, 3-7). У Новозаветној Цркви Свети Оци такође наглашавају да права вредност поста није само у уздржању од хране, него у помоћи коју он пружа духовном узрастању, у одсецању злих навика и стицању врлина: "Корист од поста не ограничавај само на уздржање од злих дела", вели Свети Василије Велики. Слично говори и Свети Јован Златоуст: "Не говори: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио..., него ми покажи јесли ли постао кротак од гневљивог, какав си био, и човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је изнутра завист и користољубље, каква је корист што пијеш воду?" /.../

Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши је украсом врлина, ми се удостојавамо Господа у Светој Тајни Причешћа.

Разрешење поста

Имајући у виду речи Светог апостола Павла да нас јело неће поставити пред Бога (1. Кор. 8, 8), те да не треба осуђивати оног који једе, нити презирати оног који не једе (Рим. 14, 3), и не дирајући у слободу својих чланова, Црква је свагда уносила ред и једнообразност, чувала од застрањивања и одређивала како општеобавезно време поста, тако и начин исхране уз пост, тј. одређивала која је храна посна а која није, одређивала дане у које је пост разрешен и средом и петком (нпр. у Дванастодневију између Божића и Богојављења, Светлу и Духовску седмицу). /.../

Израз "разрешење" поста, као што смо видели, значи у ствари ублажење, олакшање поста утолико уколико болесници нису обавезни да једу једанпут на дан, него то могу чинити више пута, према потреби, и то храну с уљем и рибом, чак у дане најстрожег поста, али не и мрсну храну.

Медицина о посту

Лакшим болесницима, а поготово здравим људима, у данашње време није тешко држати пост, поред толико разних, калоричних и укусних јела која у старини нису постојала, мноштва разног воћа и поврћа из прекоморских земаља до којих су раније тешко долазиле и трпезе богаташа. Поготово пост на уљу кад се све више препоручује употреба масти биљног порекла, уља, на рачун чврстих, животињског порекла које садрже више холестерина, те уврзавају склеротичне промене организма, и кад се зна да су многе болести срца, јетре, разни артритиси последица сувише обилне, гурманске исхране. И данас је потпуно у важности закључак до кога је дошао у давнини познати римски говорник Цицерон: "Више је погинуло људи од прождрљивости него од мача". Са становишта савременог медицинског-хигијенског схватања, уздржавање и пост нису штетни, него баш корисни за живот и здравље људи. Говорећи о посту, др С. Иванић овако се изражава: "У посту православних не узима се храна животињског порекла. Пост има хигијенског значаја јер омогућава одмор организма за варење и унутрашњим органима у којима се дешава размена материја. Пост је потребан прехрањенима, гојазнима, као и у неким болестима унутрашњих органа (бубрега, јетре, шећерна болест, костобоља итд.) Али посне дане, један или два недељно, треба да уведу и здрави. Они одмарају организам... Од месне хране нагомилавају се у организму и отровне материје... Постом се очисти тело од тих отрова". /.../ Др Риста Гостушки тврди: "Месо надражује нерве, млеко и биљна храна их умирују и стишавају". Исто то вели и др Жил Гранд у својој философији исхране: "Док масти и угљени хидрати у телу потпуно сагоре, вишак животињске беланчевине, при сагоревању у нашем телу оставља шљаку, мокраћевину и мокраћну киселину, а јетра и бубрези имају много посла да је одстране. Гихт и ишијас, али и реуматизам, често су последица претераног уживања меса".

Венчање уз пост

(Може ли свештеник извршити венчање уз пост без одобрења надлежног епископа?) Не може. Ево зашто: Канон 39. Светих апостола наређује: "Презвитери и ђакони без знања епископа нека ништа не предузимају, јер је он онај који се има старати о народу Господњем и који има давати рачуна о њиховим душама". Слично вели и 57. канон Лаодикијског сабора: "Презвитери не могу ништа радити без приволе епископа". Да се, поред осталог и у погледу брака тражи ова сагласност са епископом, о томе сведочи већ Свети Игњатије Богоносац: "Који се жене и које се удају – да се сједињују са знањем епископа, да би брак био по Богу, а не по страсти".

Свештеници, рукоположењем на свој степен, добијају право да, у редовним приликама и условима, поред других свештенодејстава врште и Свету Тајну Брака. /.../ Лаодикијски сабор, половином IV века, својим 52. каноном забрањује вршење венчања уз пост. Крмчија па, у 50. глави, прети тешком казном свештенику који неког венча у Црквом забрањене дане. Да су то дани поста, и неки други, казује Православно исповедање вере у свој 88. одговору, и § 65. Брачних правила СПЦ. Изузетно, у случајевима неке ванредне потребе, може се извршити венчање и у то време. Одлука о томе припада власти надлежног епископа, као што његовој власти припада и процена о разрешењу неких случајева сродства, скраћивања или продужавања епитимије, дозвола опела самоубицама итд.
Дакле, свештеник не може извршити венчање уз пост без дозволе надлежног епископа.

Izvor: pakibitija.com

Патријарх српски Павле о Причешћу

Шта за духовни живот хришћана значи Свето Причешће јасно је из речи самога Господа: "Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек... Ако не једете тело Сина Човечијеге и пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије моју крв, има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће" (Јн 6, 51, 53-55). Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Св. Литургију, и на ђаконов позив – "Са страхом Божијим и вером приступите!" сви су у реду прилазили и причешћивали се.

Они су при том потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. /.../ Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, Исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Св. Причешће. /.../

На питање "којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују или онима који то чине често", Св. Јован Златоусти одговара: "Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ни једанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке".

/../
Свети Исак Сиријски вели: "Ако ти имаш шта на брата, или брат на тебе, помири се. Ако то не учиниш, све што будеш приносио Богу неће бити примљено (Мк. 11, 25; Мт. 5, 23, 24). Ако ли испуниш ову заповест Господа, тад му се с поуздањем моли говорећи: Опрости ми, Господе, моје дугове као што сам и ја опростио брату своме испунивши Твоју заповест. И Човекољубац ће ти рећи као одговор: Ако си ти оставио, оставио сам и Ја, ако си ти опростио, опраштам и Ја твој дугове". Непраштање ближњему несумњиво доказује недостатак љубави, по речи Светог Јована Златоустог, што такође подвлачи и Свети Марко Подвижник: "Доказ искрене љубави јесте опраштање увреде. Тако је љубио свет и Господ". /.../ Треба, дакле, учинити све што се може да гнев не прерасте у мржњу.

Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причешћује

Није храна, сама по себи, оно што нас чини достојним или недостојним Светог Причешћа, нити да нам мрсна храна може бити "на суд или осуду" ако је узимамо у мрсан дан у који смо се причестили, нити пак да заслужујемо "исцељење душе и тела" ако тог дана једемо посно. Друга је ствар ако мрсимо уз пост. Ни тада мрсна храна, разуме се, није грешна, погана по себи, него ми чинимо грех што преступамо заповест Божију о посту. Зато можемо мирне савести мрсити на празник Велике Госпојине или на Петровдан кад ови празници падну у мрсан седмични дан, иако смо се тога дана причестили, као што чине и свештеници и монаси у те дане после Причешћа. Исто тако, ако смо за време мрса, по упутству духовника, постили три-четири, или седам дана, пред Причешће, ако је мрсан дан, слободно можемо мрсити. Ако ли Велика Госпојина и Петровдан падну у среду и петак, или се причестили или не причестили, тога дана ћемо држати ублажени пост на уљу и риби. /.../ У мрсне дане није забрањно да се једе посна храна, док је у посне забрањена мрсна. Тако и онај који би из страха да не претера у храни, на дан Причешћа, у мрсан дан, постио, не би учинио грех. Али то ипак треба да учини по благослову и руководству духовника.

Ако би било разлога да верник изузетно пости у те дане, кад се иначе не пости, могао би то учинити само по благослову и руководству духовника. Предузме ли то по својој вољи, у опасности је да његов пост буде фарисејски, те да осуђује оне који тако не чине, и да упути Богу молитву гордости: Боже, хвала ти што нисам као други људи, који не посте ни кад треба, кад је прописано, а ја, ето видиш, постим и кад није прописано.

То је став Православне Цркве, њега се треба држати, па бити ван опасности да ћемо прекршити пост, или склизнути у фарисејску сујету.

Како се треба клањати непосредно пред причешћивање

(Неки свештеници, непосредно пред Причешће, клањају се једни другима и присутнима у олтару, молећи опроштај, док други то не чине. Но и они који се клањају, не клањају се сви у исто време, нити на исти начин.)

Светим Причешћем верни остварују најприснију заједницу и јединство са Сином Божијим, постају "сателесници" са Њим. Јасно је да се Њему, Који је "Цар мира" и "мир наш", Који нам даје и оставља мир Свој, и по васкрсењу поздравља са "Мир вам", не може прићи ако се најпре не измиримо са својим ближњим. Кад је за приношење старозаветних жртава Христос наредио: "Ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто на тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди и прво помири се с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој", колико више заповест о миру важи за приношење новозаветне жртве Тела и Крви Његове! У томе смислу опомиње нас и апостол Павле: "Тежите за миром са свима"; "колико до вас стоји, мир имајте са свима људима"; "јер на мир нас је поозвао Бог".

Све ово односи се како на верне, тако особито на свештенике. Стога из старине у Служебницима, на почетку проскомидије, ставља се оваква опомена: "Свештеник који хоће да изврши Свету Тајну, дужан је најпре да буде измирен са свима, и да нема ништа против кога и, колико је могуће, да чува срце од рђавих помисли".

У средини Литургије, ђаконовим позивом: Возљубим друг друга... Света Црква позива све да једни другим даду целив мира, како би у једномислију исповедили веру у Свету Тројицу и принели "жртву хвале". У старој Цркви сви присутни су целив мира вршили видљиво, доцније, због насталих нереда, само унутрашње, у мислима, док су свештенослужитељи и данас, према прописима у нашим Служебницима и Архијерејским чиновницима, обавезни да целив мира чине на видљив начин: "Ако буде два или више свештеника – вели се ту – то и они сви целивају свете (Дарове) и један другог у рамена; старији говоре: Христос посредје нас, а целивани одговара: И јест и будет. Тако исто и ђакони, ако их буде два или три, целивају сваки свој орар, онде где је знак крста, и један другог у рамена, говорећи исто што и свештеници. /.../

Архиепископ Венијамин вели: "Приступајући Причешћу, ђакон моли опроштај од свештеника. На исти начин и сваки мирјанин који жели да прими Причешће клања се присутнима и тајно или наглас говори: Опростите ми! А на то, побуђени хришћанском љубављу, сви му одговарају: Бог да ти опрости!" /.../ Смирено се клања у правцу саслужитеља и присутних у олтару. Реч је овде о малом поклону.

Може ли се причестити болесник по узимању лека

/.../ На тешко оболеле, кад се може очекивати смрт, не могу се ови прописи примењивати свагда и у потпуности. /.../ Црква се свагда старала да тешко оболели верни, поред покајања и исповести, прими Свето Причешће, како би хришћански завршио свој живот на земљи и очишћен изашао пред Судију Праведнога.

Тешки болесник, без обзира на грех који је можда учинио, ако се за њега искрено каје, после исповести причешћује се ма био под забраном Причешћа наложеном му од стране неког другог свештеника – духовника. Исто тако се причешћује и жена ако јој се, у тешкој болести, десило месечно прање (менструација), или послепорођајно чишћење, и што иначе, у нормалним здравственим приликама, није допуштено. /.../ Такође се могу тешки болесници причестити и ако су узели нешто од јела. Причешће им се може дати и после узимања лекова. У току трајања тешке болести болесник се може причестити више пута.

Да ли треба брисати кашичицу после Причешћа сваког верника

/.../ По Јовану Ж. Бути: "Ни хигијенски ни естетски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причешћивања. ... Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето Причешће огањ који сажиже који сажиже сваку нечистоћу не само душе, него и тела. Благодат Божија колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да Причешће Свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти – него и од разних болести. ... Ја се не бојим инфекције о Причешћу, а нисам још чуо да је и јадан свештеник био заражен тим путем". /.../

Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето Причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јн. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према себи". /.../ Стога Црква верује да верни поставши Причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама не само да не могу да се заразе преко Светог Причешћа него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог Причешћа: "Колико сам пута – вели он – имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после Причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд.

Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, пили из истог путира.

Може ли се жена за време менструалног периода причешћивати и посећивати храм

Још у III веку постављено је слично питање Светом Дионисију, епископу александријском († 265 г.), он је одговорио да жене у таквом стању, "ако су верне и побожне, неће се усудити нити да приступе Светој трапези, нити да приме Тело и Крв Христову", јер примајући Светињу треба да смо чисти и телом и душом. При том, он наводи пример крвоточне жене која се није усудила дотаћи тела Христовога, него само краја Његове одеће (Мт. 9, 20-22). У даљем разлагању Свети Дионисије каже да молити се, ма у ком стању да се ко налази, увек је дозвољено. /.../

У Новом завету се на ту ствар гледа друкчије. Никаква телесна нечистота не чини нас морално и молитвено нечистим. Створени од Бога, вели Свети Атанастије Велики, "ми немамо у себи ничега нечистога, него се само тада прљамо када чинимо грех који је гори од свакога смрада. А кад се без наше воље догоди какво природно истечење, ми морамо, по природној неопходности... трпети поред другог и ово".

/.../ На основу старозаветног гледишта на култну нечистоту жена у менструацији, доцније је дошло до гледишта да жене, у том стању не треба да долазе у цркву на заједничку молитву, а такоше за 40 дана после порођаја и побачаја. Биће да је на овакав став утицала и могућност да се случајним истечењем крви храм не би учинио нечистим, те би га требало освештавати. А вероватно и због задаха који изазивају материје чишћења распадањем. /.../

Држим да се из наведеног правила Светог Дионисија може сигурно закључити само да се жена у време менструације не може причестити. Додато упутство да се жене могу молити свагда, и у том и у другом стању, мислим да пре говори да им, у циљу молитве, не би било забрањено долазити у цркву. То утолико пре што он наводи пример крвоточне жене из Еванђеља, која је пришла Господу и дотакла се краја Његове одеће, али не и Његовог тела, што Светом Дионисију служи за доказ да се у афедрону не могу причестити. Још одређеније ово би се могло закључити из казивања поменутог старохришћанског списа, Апостолских установа, у коме се такође износи пример крвоточне жене и подвлачи да Спаситељ на тај њен поступак "није се онерасположио, нити је пак окривио, него напротив исцелио, рекавши: "Вера твоја спасе те". Овај Спаситељев поступак казује нам јасно да "телесно чишћење није одвратно богу који га је дао да бива женама у периоду од 30 дана, према телесном саставу, те по снази непокретне постају, и обично седе у кући". У закључку спис се обраћа мужевима наређујући: "И женама, при телесном чишћењу, мужеви да не прилазе, бринући се за пород. Јер Закон нареди: Жени, вели, кад је у афедрону не прилази, нити са труднима општи. Јер то се не чини ради рођења детета, него због уживања. А недолично је да љубитељ Бога буде љубитељ уживања".

Несумњиво је Светом Дионисију и Апостолским установама руководство за став у овом питању био еванђелски догађај и однос господњи према крвоточној жени, па то треба да буде и нама. Пошто је крвоточна жена по Мојсијевом Закону такође била нечиста, те се није смела дотицати никога (3. Мојс. 15, 25), у поступку Спаситељевом према њој за нас је од особитог значаја: 1. Што се жена није дотакла тела Христовог, него краја Његове хаљине; 2. Она то није учинила негде насамо, него у мноштву народа скупљеног око Њега; 3. Иако је она по Закону била нечиста, Господ је због њеног поступка није одагнао од Себе, нити из друштва, него њену веру похвалио и исцелио је. /.../

У духу изнетог еванђељског и канонског схватања, сматрам, дакле, да месечно прање жене не чини је ритуално, молитвено нечистом. Та нечистота је само физичка, телесна, као и лучење из других органа. Ван тога процеса, жена, а и тако и остали, свакако треба да се труди да чистог тела долази на заједничку молитву, поготово на Причешће. Но, још више да се труди око чистоте душе, украшавања "унутрашњег човека срца с нераспадљивим (накитом) кроткога и мирнога духа, јер је то пред Богом драгоцено" (1. Пет. 3, 4).

Осим тога, како савремена хигијенска средства могу ефикасно спречити да се случајним истечењем крви храм не учини нечистим, као и ублажити задах који истицањем крви настаје, сматрам да и са те стране нема сметње да жена за време месечног прања, уз потребну обазривост и предузете хигијенске мере може долазити у цркву, целивати иконе, примити нафору и освећену водицу, као и учествовати у појању. Причестити се у том стању, или некрштена крстити се, не би могла. Но, у смртној болести може се и причестити и крстити. После порођаја, у погледу потреба молитава за долазак у цркву и уцрковљења детета треба се и даље држати прописа Требника.

О честом причешћивању верних

У Еванђељу читамо: "Ако не једете тела Сина Човечијег, ни пијете крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. 6, 53-55). Из ових речи Господњих јасно се види неопходност приступања Светом Причешћу, тако и корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и са хришђанином. Родивши се духовно у Светом Крштењу, у Тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одражавамо боажнском храном – Светим Причешћем. Њиме превасходно долазимо у најтешњу везу и јединство са Христом Животодавцем, постајемо "сателесници" с Њим. /.../ Сједињујући се у Светој Тајни Причешћа са Христом, у Христу се сједињујемо најтешње и једни с другима. Свети апостол Павле вели да смо "једно тело ми многи, јер сви од једног хлеба једемо" (1. Кор. 10, 17). /.../ Светим Причешћем ми остварујемо заједницу и са небеским светом. /.../

Верни су у старој Цркви присуствовали Светом Причешћу на свакој Литургији. Престарелим и болесним ђакони су носили Свето Причешће кући и тамо их причешћивали. /.../ И преко недеље многи верни су настојали да не остану без Причешћа, особито у Светој Четрдесетници. Да би се то омогућило и тада, кад се пуна Литургија није могла вршити, устројен је Чин Литургије Пређеосвећених дарова, која у ствари није Литургија у пуном смислу речи, него развијен чин причешћивања. Врло рано врши се Света Литургија и суботом. /.../

Но поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо еванђељско учење о неопходности приступања Светом Причешћу, да би "живели вечно" (јн. 6, 51), Православна Црква, кроз целу своју историју, паралелно је развијала и другу новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој Тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. /.../ По Светом Јовану Златоусту: "Савест треба очистити и тек тада се пирчестити, јер ко је нечист и недостојан, није у праву ни да се на празник причести... Јер не даје време право приступати (Тајни), зато што не чини празник Богојављења, или Четрдесетнице достојним оне коју приступају, него светлост и чистота душе". По њему је и установа 40-дневног поста пред Васкрс настала у том циљу. /.../

Проф. др Мирковић вели да је свештеникова дужност да енергично препоручује верним "што чешће примање Светог Причешћа". Али препустити честом Причешћу не треба све, него само "оне верне који се чувају од сваког тешког греха, који теже истинитом савршенству, који не пропуштају да се спреме за Свето Причешће према црквеним прописима и чијем Причешћу нема запреке. А још чешћем Причешћу, наиме сваког месеца, треба припуштати оне верне који уистину живе побожним животом, који се чувају чак и од оног греха у који човек лако пада и који из све душе желе да се сједине са Христом у Светом Причешћу".

На постављена питања, дакле, уркатко би одговор могао бити: Кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечијег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: "Примите, једите, ово је тело моје... Пијте из ње сви, ово је крв моја...", јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се "унизила до просте свакодневице". Јер, "ко недостојно једе хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу".

Због прве потребе – уношења у себе животворне силе божанског Причешћа – Света Црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: "Приступите!" Ова Тајна се зато и врши да би верни не само чули речи Светог Писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би приступивши Светом Причешћу задобили његове благодатне дарове.

Због друге потребе – да чисто и свето живећи, у светости примимо светињу – Црква нас опомиње да прилазимо "са страхом Божијим", јер се "Светиња даје светима". А светим чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. /.../

Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи Црквенословенски типик (Гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, Исповест итд., или га треба припустити уз све то, но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.
Разлог да се верни који бдију над својом душом не причешћују на Божић, Васкрс, Петровдан, јер треба да после Причешћа узимају посну храну, не налази се у канонским прописима. /.../ Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: "Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)".

Изводи из књиге Његове Светости Патријарха Павла
"Пост и Свето Причешће у Православној Цркви"

Izvor: pakibitija.com

Hm ja napokon u nedelju idem da se pricestim... Jako mi je drago al me eto uvati i frka... Zbog mojih panicnih napada jos vise...

Super Maki!Nemoj da odustajes...iako se lose osecas nemoj da odustajes....pomoli se i bice dobro

Ne odustajem... Malopre se rukom uhvatila za stub u crkvi dok mi je trajao napad a par puta pogledala ka vratima da izadjem i nisam, uf jedva docekala kraj... I ne znam kako cu... Jedino da kazem duhovniku, ali nikad ne mogu da popricam sa njim a da nas neko ne prekine...

Maki neka ti bude pricest na zdravlje i spasenje!

Hvala Brance mila moja

Maia ::Hm ja napokon u nedelju idem da se pricestim... Jako mi je drago al me eto uvati i frka... Zbog mojih panicnih napada jos vise...

a hoces li se ispovedati?

Da, u subotu uvece...

bravo!

jesi citala nesto o tome na netu?

Aha jesam i na netu, i knjige iz biblioteke, i svestenik mi objasnio sve...

Mene uvatila zesca frka... em mi svestenik mlad, em prvi put, em ne znam nista...

Maki mnogo razmisljas,opusti se,to razmisljanje ce ti izazvati mucnine,povracanje,paniku jer sve potice od psihe,samo hrabro znas da ovo radis za sebe,svoje zdravlje,i budi uporna....

Ma znam sve to...
Al ono kao pozitivna trema... a nikad nisam bila pa ne znam kako to ide...mogla sam bila malopre da ostanem da vidim, al eto nisam...

PODSETNIK ZA ISPOVEST

Ispovedam Gospodu Bogu svome i Tebi, časni oče, sve grehove
moje koje sam učinio svesno i nesvesno, u sve dane moga života
bilo delom, rečima, ili mislima svojim.

ZGREŠIO SAM : neblagodarnoscu svojom prema Bogu za nebrojna
dobrocinstva njegova i svestrano staranje njegovo o meni.

ZGREŠIO SAM : osudjivanjem, ogovaranjem, ruganjem,
unižavanjem svoga bližnjeg, podsmehom, klevetom,
mržnjom, zavišću, gnevom, zluradošću, netrpeljivošću,
prezrenjem, zlopamćenjem, osvetoljubljem, obmanom,
prevarom, vraćanjem zlim za zlo, podstrekavanjem
drugoga na zlo.

ZGREŠIO SAM : praznim razgovorom, samohvalisanjem,
slavoljubljem, častoljubljem, sujetom, gordošću, pristrasnošću,
samoopravdanjem, ne priznavanjem greha, nepromišljenim
govorom, uvredom bližnjeg, pohotom, sladostrašćem, jogunstvom,
samovoljom i tvrdošću srca.

ZGREŠIO SAM : neposlušnošću, nepoštovanjem starijeg,
nemarnim vršenjem svojih dužnosti, neispunjavanjem jutarnjih i
večernjih molitava, uzimanjem osvestenih crkvenih stvari nečistim
rukama, neodavanjem dostojne časti svetim HRISTOVIM tajnama.

ZGREŠIO SAM : sumnjom, maloverjem, očajanjem, duhovnom
malaksalošću,malodušnošću, lenjošću, nebrižljivošću, lakomstvom.
koristoljubljem, neumerenošću u jelu i piću, prikrivenim uzimanjem
hrane i pića, narušavanjem posta, neispovedanjem grehova,
nemarnošću u službi, lažnim stidom.

ZGREŠIO SAM : narušavanjem zapovesti Božijih : mislima, rečima,
delima, ukusom, mirisom, pogledom...

SVEŠTENIK ili DUHOVNIK : Reci mi imaš li još šta na duši i da li te
savest još zbog čega prekoreva?

Za sve ovo znano i neznano, ovde nabrojano ili nenabrojano,
kajem se, žalim i priznajem da sam kriv pred Gospodom Bogom
svojim. A ti, časni oče, oprosti mi, blagoslovi, razreši, i pomoli
se milostivom i blagom Bogu za mene grešnoga.


OVAJ PODSETNIK JE NAPISAO : Protosindjel Nikodim Djurakov.
Sa ciljem da se SRBI OBOŽE I SPASU.

Izvor:spcoluzern.ch

PODSETNIK ZA ISPOVEST

KAJEM SE i ispovedam Tebi Gospodu Bogu mome i Tvorcu, u Svetoj Trojici jedinome, slavljenom i poštovanom Ocu, i Sinu i Svetome Duhu
sve moje grehe koje učinih u sve dane života moga i svakoga časa, i u sadašnje vreme i u prošle dane i noći delima, rečima i mislima.

KAJEM SE što sam govorio: prazne, besmislene, ružne i nepromišljene reči, šale i dosetke, psovke, što sam pevao bezobrazne pesme, što sam
se ludo smejao, kikotao i urlikao.

KAJEM SE što sam lagao, krivo se kleo, psovao Boga, Bogorodicu, Svece,
Crkvu, Slavu, Oca, Majku, dete, ljude i stoku, sunce, lebac........

Svedočio sam lažno i skrivao grehe na ranijim ispovestima,obećavao sam Bogu i ljudima, a nisam ispunjavao.

KAJEM SE što sam osudjivao i klevetao sramotio i ismevao druge, što
sam grdio i ogovarao i slušao kad drugi ogovaraju ljude i ropću na Boga,
iznosio sam tudje grehe, a svoje sakrivao.

KAJEM SE što sam mrsio sredom i petkom i u sva četiri posta i u druge dane što sam se prejedao i opijao i uzimao hranu u nevreme, što sam pušio i drogirao se.

KAJEM SE zbog lenčarenja duševnog i telesnog, lenjosti za molitvu i nedolazak u Crkvu na službu, zbog čitanja nekorisnih knjiga i nečitanja Svetog Pisma i Duhovnih pouka, zbog neslavljenja Krsne slave i nemarnog slavljenja, zbog lenjosti i životarenja " S tuđih leđa".

KAJEM SE što sam krao, varao, utajivao tuđe stvari, što sam otimao i grabio za sebe.

KAJEM SE što sam srebroljubivi tvrdica, što sam sebičan i samoživi i što ugađam sebi, a za druge nemarim.

KAJEM SE što sam kamatirao i skupo naplaćivao svoje usluge, što sam krv prodavao i pomoć bednim naplaćivao, što sam tražio duboko poštovanje od ljudi za učinjena dela.

KAJEM SE što sam bio nepravedan, što sam krivo sudio i rasuđivao na svoju korist, što sam ugnjetavao siromahe.

KAJEM SE što sam zavideo drugima u njihovim materijalnim i duhovnim uspesima, što sam mrzeo i prezirao ljude, što sam se radovao ljudskoj nevolji i nisam pomagao, što nisam govorio sa roditeljima, komšijama i drugim ljudima.

KAJEM SE što sam se gordio i uznosio nad roditeljima i što ih nisam slušao, što sam grdio Crkvu i vlast, što sam prezirao ljude, što sam ih psovao i ismevao.

KAJEM SE što sam se gnevio i ljutio na bližnje, što sam se svađao i prepirao i nisam nikoga slušao, što sam grdio ukućane i stoku, što sam ismevao i davao ljudima ružna imena, što sam psovao i govorio grozne reči i pretio batinama.

KAJEM SE što sam zlopamtilo i planiraoosvetu za vraćanjezla za zlo, za pakost i zlobu.

KAJEM SE što sam terao ženu da abortira, tj. da ubija decu-kajem se što sam ubijala decu, što sam tukao što sam tukao roditelje, babu i dedu i druge ljude, žene decu, što sam ih mučio svojim ponašanjem i neposlušanjem,što sam mučio i tukao stoku.

KAJEM SE što sam tražio pomoćod vračara, gatara, bioenergičara i nadrilekara za sebe i decu i napredak u domaćinstvu: što sam tražio od vračara da komšijama ili drugim ljudima nanesu bolest, štetu, neslogu i slično.

KAJEM SE što sam živeo bludno i raspusno: za budne misli, reči i dela, za bludna gledanja i slušanja od čega duša mnogo strada i mir izgubi.

KAJEM SE što sam vršio preljube, što sam pravio svadbu uz post i živeo
nevenčano, što sam se tada nenormalno ponašao.

KAJEM SE što sam gledao porno-filmove, što sam gadosti sprovodio u braku, što sam učinio sodomski greh i druge gadosti, što sam živeo razvratno, i druge navodio da tako rade, što sam zamišljao razne razvratne odnose, pa ih učinio za novac i zy druge gadosti koje se teško izreći mogu.

KAJEM SE što sam jedno vreme pao u neverovanje u Boga, što sam posle počeo krivo verovati, što sam bio sektaš, što sam pripadao bezbožnom društvu.

KAJEM SE što sam bio nemilosrdan i tvrdoga srca,što sam buntovao protiv Boga i ljudi, što sam očajavao i razmišljao da se ubijem, što sam pokušao da se ubijem, što sam uvek sebe opravdavao, a drugog okrivljavao i što sam se drsko odnosio prema ljudima i svojim roditeljima.

Za sve učinjeno se kajem i molim Gospoda Boga da mi oprosti.

Opraštam svima koji su me uvredili ili neko zlo učinili.

SV. NIkolaj Žički

Izvor: spcoluzern.ch

Ja se vratilaaa, i super saaam...
Nista strasno...
Sutra Pricesce

Лепотице моје,сваки пут кад се помучите у току поста, само се сетите да ће Бог све то да награди!

Joj meni uvek teze padne duhovni post ...

Maia ::Joj meni uvek teze padne duhovni post ...

I meni,uglavnom ne postim ako mislim da necu potpuno izdrzati.....

ni ja... ali mi drug koji studira Bogosloviju kaze da se pricestim jer nikad u potpunosti necemo da budemo spremni i bezgresni...

Pa pricesce je pokajanje....
Ja sam pocela da postim sredu i petak i prekinula jer ne postim pravilno.....oticicu u crkvu u nedelju i pitacu svestenika kako i kojim danima.....