Poucne price

Eho
Jedan čovek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom,
dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" De-
čak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"
"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti
se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predi-
van si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali
još uvek ne shvatajući šta se dešava.
Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'.
Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih de-
la. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, po-
dari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razume-
vaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te
respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo
pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća
ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo
tvojih dela."


Hodao čovek plažom i ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:
- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već dalje ide. Ali ovo je već treci put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.
Čovek duboko razmisli i reče:
- Evo vec dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim stari kraj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.
Duh se nasmeja i reče:
- To je nemoguće. Zamisli koliko ljudi samo treba da se most izgradi, kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika. Zamisli drugu želju.
Čovek se zamisli duboko i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan. Voleo bih da mogu da razumem žene... da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute... da znam zašto plaču... da znam šta one zbilja žele kad kažu "ma ništa"... da znam kako da ih usrećim.
Duh reče:
- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?


Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao.
Zato je čovjek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.
Leptir je s lakoćom izašao.
Čovjek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga.
Međutim ništa se nije dogodilo.
Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio.
Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumio da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure neophodne, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Inače nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli letjeti.

Magarac
Jednog je dana seljakov magarac pao u bunar. Zivotinja je satima sazaljivo plakala dok je seljak pokusavao dokuciti sto mu valja uciniti. Napokon je odlucio - buduci da je zivotinja stara a bunar ionako treba prekriti - nije vredno truda spasavati magarca.
Pozvao je sve susede da mu pomognu. Svi su zgrabili lopate i poceli nabacivati smece u bunar. Na pocetku je magarac shvatio sto se dogadja i poceo ocajnicki plakati. Tada se na opste cudjenje primirio.
Nakon nekog vremena seljak je napokon pogledao u bunar. Bio je zapanjen onim sto je video. Sa svakom lopatom smeca koje je pogodilo njegova ledja, magarac je radio nesto zadivljujuce. Istresao bi ledja i popeo se jedan nivo vise. Kako su seljak i susedi nastavili ubacivati smece na zivotinju, on bi ga otresao i popeo se. Uskoro, svi su zadivljeno posmatrali magarca koji je zakoracio preko ivice i sretno iskocio!
Zivot na nas istresa smece, razne vrste prljavstine. Magarac nam je pokazao trik – otreses se i popnes preko toga jedan nivo vise.
A sada ...
Magarac se kasnije vratio, i ugrizao seljaka koji ga je hteo zakopati. Posekotina od ugriza se inficirala i s vremenom je seljak umro u agoniji od sepse. Zakopali su ga u bunaru.
Kada uradis nesto lose i pokusas sacuvati svoju „pozadinu“, to se uvek vrati i ugrize te.

Divne i jako poucne price!

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je:
,,Ko bi zeleo ovu novcanicu?"
Ruke su se podizale u vazduh.
On rece:
,,Dacu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo."
A nastavi guzvati novcanicu. Potom upita:
,,Ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?"
Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.
,,Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?"
Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.
Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu.
,,A sada, ko je jos uvijek zeli?"
Opet su se ruke podigle u vazduh.
,,Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.
Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!”

Prica o jednom coveku i ljubavi njegove majke prema njemu.......



Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je... bila je sramota za nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednog dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Bilo me je tako sram. Kako mi je to mogla učiniti? Ignorirao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje i pobjegao. Kasnije su mi se prijatelji iz razreda podrugivali – Fuj, tvoja majka ima samo jedno oko!
Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane... Kad sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš radila predmet ismijavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila...
Nisam zastao niti trenutka da razmislim o tome što sam joj rekao, bio sam toliko pun ljutnje u sebi. Bio sam nezainteresiran za njene osjećaje... Želio sam otići iz kuće i nikad više ništa imati s njom.

U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako da sa dobio šansu da odem u Singapore na studije... Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam kuću i dobio svoju vlastitu djecu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa svojom djecom i svim oko sebe mada sam nastavio živjeti u stranoj zemlji.

Ali jednog dana, moja majka je došla da me posjeti... Ona me nije vidjela godinama niti je ikad vidjela svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja djeca su je počela ismijavati. Ja sam se izderao na nju zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Derao sam se na nju – Kako si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi djecu? Goni se odavde, odmah!

Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogriješila kuću – i nestala...

I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je doslo do moje kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao sam ženi da moram ići na poslovni put. Poslije proslave, iz neke radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me vidjeli, susjedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje...

Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe sve vrijeme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju djecu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspio u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni izići iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvijek bila teret i sramota.

Vidiš, kada si bio dijete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podnijeti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje...
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svijet za mene, s tim okom.

S Ljubavlju, Za Tebe Uvijek...

Tvoja Majka...

LIJEK ZA DUŠU

Najlijepši dan?
Danas.
Najlakša stvar?
Pogriješiti.
Najveća prepreka?
Strah.
Najveća pogreška?
Napuštanje.
Izvor svih zala?
Egoizam.
Najlijepša razonoda?
Posao.
Najgora propast?
Malodušnost.
Najbolji učitelji?
Djeca.
Primarna potreba?
Komunikacija.
Najveći izvor sreće?
Biti koristan drugima.
Najveća misterija?
Smrt.
Najveća mana?
Loše rapoloženje.
Najopasnija osoba?
Lažljivac.
Najgori osjećaj?
Ogorčenje.
Najlijepši poklon?
Oprost.
Neprocjenjiva vrijednost?
Dom.
Najbrži put?
Ispravan put.
Najugodniji osjećaj?
Unutarnji mir.
Uspješna obrana?
Osmjeh.
Najbolji lijek?
Optimizam.
Najjača sila na svijetu?
Vjera.
Najneophodnije osobe na svijetu?
Roditelji.
Najlijepša od svih stvari?
Ljubav.
Inteligencija bez ljubavi čini te nemoralnim.
Pravednost bez ljubavi čini te neumorljivim.
Diplomacija bez ljubavi čini te licimjernim.
Uspjeh bez ljubavi čini te arogantnim.
Bogatstvo bez ljubavi čini te pohlepnim,
Ljubaznost bez ljubavi čini te svesilnim.
Siromaštvo bez ljubavi čini te ponositim.
Ljepota bez ljubavi čini te apsurdnim.
Autoritet bez ljubavi čini te tiraniom.
Posao bez ljubavi čini te robom.
Jednostavnost bez ljubavi oduzima ti vrijednost.
Molitva bez ljubavi čini te introvetiranim.
Zakon bez ljubavi te pokorava.
Politika bez ljubavi čini te egoistom.
Vjera bez ljubavi čini te fanatikom.
Križ bez ljubavi pretvara se u mučenje.
ŽIVOT BEZ LJUBAVI... NEMA SMISLA...

Miroslav Mika Antić - Citati
Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
SIN: ‘Tata, smem li te nešto pitati?’
OTAC ‘Da, naravno, reci, šta je?
SIN: ‘Tata, koliko zarađuješ na sat?’
OTAC: ‘To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?’ kaže gnevno
SIN: ‘Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?’
OTAC: ‘Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat.’
SIN: ‘Oh,’ Dečak odgovori, spuštene glave.
SIN: ‘Tata, molim te, možeš li mi posuditi 25 dolara?’
Otac je bio besan ‘Ako je jedini razlog što me pitaš da ti posudim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i odi ravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!’

Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.

Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja…kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?’

Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:
Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara…stvarno ne pita često novac…

Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
‘Jesi zaspao, sine?’, upitao je.
‘Ne, tata, budan sam” odgovori dečak.
‘Razmišljao sam…možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.’

Dečak se uspravio, smešeći se. ‘Oh, hvala ti, tata!’, poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je video da Dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti.

Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

‘Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?’, planu otac

‘Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.’, odgovori dečak.
‘Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra doma ranije. Želim večerati s tobom.”

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se podijeliti tih 50 dolara s nekime koga voliš.

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodica i prijateljima koji ostanu za nama nedostajat ćemo do kraja života.

Čuda su moguća

Koliko često se nađemo u situacijama u kojima se držimo prošlosti i unosimo je i trenutak u kom živimo? Kad to promenimo, promenićemo i svoju sadašnjost.
cuda_su_moguca_1

Nekada davno, nakon velikog nevremena, dva monaha hodala su blatnjavim putem. Nakon izvesnog vremena naišli su na lepu mladu devojku koja je pokušavala da pređe put. Imala je dugu, svilenu haljinu koju bi uprljala i uništila ako bi krenula preko blata. Jedan od dvojice monaha je uhvati oko struka, podiže je i prenese na drugu stranu. Devojka ode svojim putem a njih dvojica nastaviše dalje. Hodali su tako u tišini, ne progovorivši ni reč . Nakon nekoliko sati hoda, ovaj drugi ne mogavši više da izdrži, uz prekor zapita onog koji je preneo devojku kako se usudio da uradi tako nešto što ne priliči jednom monahu. On mu odgovori: "Ja sam onu devojku spustio pre nekoliko sati. Zašto je ti i dalje nosiš?"

Ne sećam se tačno gde sam pročitao ovu priču ali znam da je na mene ostavila veoma snažan utisak da sam je zapamtio. Fantastična metafora o vezanosti za prošlost i nemogućnosti da se prošlosti oslobodimo. Koliko često se nađemo u situacijama u kojima se držimo prošlosti i unosimo je i trenutak u kom živimo? Upravo ta prošlost nam predstavlja neverovatan teret i ne da nam da se uključimo u svakodnevne tokove svog života. Prošlost nam postaje krivac za sve ali i opravdanje za sve u čemu nismo uspeli. I dokle god se držimo čvrsto za sve to što je prošlo, teško će nam biti da krenemo dalje.

To i jeste jedan od osnovnih razloga zbog kojih mnogi koji žele da promene nešto u svom životu nemaju baš jasan odgovor kad ih upitate kakav život bi želeli da žive. Reći će vam da ne žele više da rade taj i taj posao, da ne žele više da žive u braku sa osobom koja ih ne podržava, da ne žele više ni da čuju za određenu osobu, da ne žele više da trpe obaveze koje im drugi nameću...

Kad god uhvatimo sebe u "mantranju" ovakvih "ne želim" rečenica, zaustavimo se i preformulišimo izjavu. Izjava "Ne želim više da radim sa ljudima koji ne vide koliko stvarno vredim" u našem umu ne stvara jasnu sliku poslovnog okruženja kakvo za sebe priželjkujemo. Bolje je reći: "Ja sam spreman da prihvatim svoj idealan posao u kom svi moji kvaliteti i talenti dolaze do izražaja, u okruženju ljudi koji mi prijaju i koji me podržavaju".