POEZIJA

Verujem da je svaka od vas ikad cula ili procitala poezija koja vas je ostavila bez daha.Pa da pocnemo mlade dame :navijacica:

Jovan Dučić



De profundis


Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

draga moja lepa verka,
znam da mene isto ceka,
rekla si mi pre par dana,
da cu biti nasmejana-
-u avgustu.
Avgust eto sada prodje
i septembar mili dodje,
ja se smejem celi dan,
a razlog je rodjendan...
_16 septembra.
letnji,vreli, dani prolaze
a nas rode zaobailaze,
necu plakati jer ce doci
meni beba jedne noci,
mozda onaj dan -
za moj rodjendan...
Doca mi je lepo rek'o:
"ne brigaj se nista seko,
ak'ne moze-muz i ti-
Ja cu vam ih smuckati"

merilin_monro ::draga moja lepa verka,
znam da mene isto ceka,
rekla si mi pre par dana,
da cu biti nasmejana-
-u avgustu.
Avgust eto sada prodje
i septembar mili dodje,
ja se smejem celi dan,
a razlog je rodjendan...
_16 septembra.
letnji,vreli, dani prolaze
a nas rode zaobailaze,
necu plakati jer ce doci
meni beba jedne noci,
mozda onaj dan -
za moj rodjendan...
Doca mi je lepo rek'o:
"ne brigaj se nista seko,
ak'ne moze-muz i ti-
Ja cu vam ih smuckati"

Svaka cast, mislim sta reci...

Noc skuplja vijeka Petar Petrovic Njegos

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno tece
Ispod polja zvjezdanije, u proljecnju krasnu vece;
Siplje zrake magiceske, cuvstva tajna neka budi,
Te smrtnika zedni pogled u drazesti slatkoj bludi.

Nad njom zvijezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zazizu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armonicnu pjesmu poje,
musice se ognjevite ka komete male roje.

Ja zamisljen pred satorom na sareni cilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim;
Cuvstva su mi sad trijezna a misli se razletile,
Krasota mi ova boza razvijala umne sile.

Nego opet k sebi dodji, u nistavno ljudsko stanje,
al' liseno svoga trona bozestvo sam neko manje;
predcuvstvijem nekim sltkim hod Dijanin velicavi
dusu mi je napojio -- sve njen v'jenac gledim plavi.

O nasljedstvo idealno, ti nam gojis besmrtije,
te sa nebom dusa ljudska ima svoje snosenije;
Sluh i dusa u nadezdi plivajuci tanko paze
na livadi dvizenija, do njih hitro svi dolaze;

vasprsne li pupulj cv'jetni ali kane rosa s struka,
sve to sluhu ostrom grmi, kod mene je strasna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muce glave.

Trenut mi je svaki sahat -- moje vreme sad ne ide;
sile su mina opazu, oci bjeze svud da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom dje mi leti,
zavid'te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!

Hod je vilin mnogo dicni no Avronin kada sece.
od srebrnog svoda praga nad proljecem kad se krece;
zrak je vije mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj certe fine.

Ustav, luno, b'jela kola, produzi mi case mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile!
Prelestnicu kako vidim, zagrlim je ka bog veli,
uvedem jepod satorom k ispunjenju svojoj zelji;

pod zrakama krasne lune, pri svjecici zapaljenoj,
plamena se spoji dusa ka dusici raskaljenoj
i cjelivi bozanstveni dusu s dusom dragom sliju --
ah cjelivi, boza mana, sve prelesti rajske liju!

Cjelitelni balsam sveti -- najmirisni aromati
sto je nebo zemlji dalo -- na usne joj stah sisati.
Sovrsenstvo tvorenija -- tajanstvene sile boze --
nista ljepse nit' je kada, niti od nje stvorit moze.

Malena joj usta slatka, a angelski obrascici --
od tisuce sto cuvstvujem, jednu ne znam sada reci!
Snezana joj prsa krugla, a strecaju svetim plamom,
dv'je slonove jabucice na njih dube slatkom mamom;

crna kosa na valove niz rajske se igre grudi --
o divoto! cudo, smrtni ere sada ne poludi!
B'jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva od vjecnijem snjegovima,

na izalazak kad je sunca sa ravnine cv'jetne gledim,
kroz mrezicu tanke magle velicinu kad joj sl'jedim,
igram joj se s jabukama -- dva svijeta srecna vaze,
k voshistenju besmrtnome lisenika srece draze;

znoj lagani s njenom kosom s zanesene teram glave,
druge srece malo vazne za nju bi da i sve slave.
Ne micu se usta s ustah -- cjeliv jedan noci c'jele!
jos se sitanne naljubih bladilice vile b'jele;

svezala se dva pogleda magiceskom slatkom silom,
kos sunce s svojim likom kada leti nad pucinom.
Luna bjezi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!




ne volim nesto poeziju ali ovu pesmu smatram samo malo manje lepsom od Pjesme nad pjesmama...ostalo je boranija...mogu da govorim u stihu....tako da mi stihoklepci nisu nesto zanimljivi :)ali ovo je umetnost

merilin_monro ::draga moja lepa verka,
znam da mene isto ceka,
rekla si mi pre par dana,
da cu biti nasmejana-
-u avgustu.
Avgust eto sada prodje
i septembar mili dodje,
ja se smejem celi dan,
a razlog je rodjendan...
_16 septembra.
letnji,vreli, dani prolaze
a nas rode zaobailaze,
necu plakati jer ce doci
meni beba jedne noci,
mozda onaj dan -
za moj rodjendan...
Doca mi je lepo rek'o:
"ne brigaj se nista seko,
ak'ne moze-muz i ti-
Ja cu vam ih smuckati"

Ne,nema poezije,nema price,tek odnekud doleprsa zelja da bas vama,svakom posebno uputim svoju misao i rac.
Oduvek sam govorila da su pesnici naj nesrecnija bica na svetu.Jedina radost im se sastoji u tome da kroz svoj stih u koji su ukrali parce duse,dotaknu nekoga i da ih taj neko zblizi.
Za svakoga nacinila sam sliku,uz svako slovo ispisano,stavila sam odgovarajuce note,eto tako vidim i cujem.
Lepo ne odredjuju lica,gradovi.Sasvim je svejedno kako se zove zemlja,koju svojom zovete.
LEPOTU NAM ODREDJUJE MUZIKA !
Smestili ste se u muziku,taj vrtlog osecaja,vrtlog koji uzdise do visine,o kojima nismo smeli ni sanjati.Vrtlog koji krije suze,koji nas odnosi do nama dragog lica,predela.
Kroz taj vrtlog sam sve videla,sve osetila.Zato mogu punim glasom da kazem
"Sretosmo se na najlepsem mestu coveku znanom...mestu koje se zove muzika''
Zato,neka vam i dalje ona bude spona,neka nas veze svojom carolijom iz koje nastaje pesma i ljubav i prijateljstvo.Iz koje nastaje slika ljudi koje nikad nismo videli i za koje mozemo tvrditi ''Znam coveka''.
PEVAJMO...NEKO STIHOM,NEKO NOTAMA,A NEKO I SAMO CUTANJEM !!!

Tico ovo si ti pisala?

merilin_monro ::draga moja lepa verka,
znam da mene isto ceka,
rekla si mi pre par dana,
da cu biti nasmejana-
-u avgustu.
Avgust eto sada prodje
i septembar mili dodje,
ja se smejem celi dan,
a razlog je rodjendan...
_16 septembra.
letnji,vreli, dani prolaze
a nas rode zaobailaze,
necu plakati jer ce doci
meni beba jedne noci,
mozda onaj dan -
za moj rodjendan...
Doca mi je lepo rek'o:
"ne brigaj se nista seko,
ak'ne moze-muz i ti-
Ja cu vam ih smuckati"

Wow...

joj Boze,tako si me rasplakala! Prelepo mila,svaka cast!

Hvala ti mila

Barbi

UZALUD JE BUDIM


Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mirna u rasrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije nego dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla-neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koje volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da je kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruku i pretvorite me u
kamen


BRANKO MILJKOVIC

leptirko :: UZALUD JE BUDIM


Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mirna u rasrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo vise nije bilo veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije nego dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla-neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koje volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da je kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruku i pretvorite me u
kamen


BRANKO MILJKOVIC

Leptirko,napisi od Rakica,ne secam se bas,pogresicu naziv:Iskrena pesma

ISKRENA PESMA

O sklopi usne, ne govori, cuti
ostavi misli nek se bujno roje,
i rec nek tvoja nicim ne pomuti
bezmerno silne osecaje moje.



Cuti, i pusti da sad zile moje
zabrekcu nivom, zanosnim zivotom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred velicanstvom prirode, a potom



Kad prodje sve, i malaksalo telo
ponovo padne u obicnu camu,
i zivot nov i nadahnuce celo
necujno, tiho potone u tamu,



Ja cu ti, draga, opet reci tada
otuznu pesmu o ljubavi, kako
ceznem, i stradam, i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osecam tako.



I ti ces, bedna zeno, kao vazda,
slusati rado ove reci lazne,
i zahvalices Bogu sto te sazda,
i oci ce ti biti suzom vlazne.



I gledajuci vrh zaspalih njiva,
kako se spusta nema polutama,
ti neces znati sta u meni biva-
da ja u tebi volim sebe sama,



I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki zivac rastrese i nadme,
i osecaji navale ko plima!



Za taj trenutak zivota i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al ne volim te, ne volim te draga!



I zato cu ti uvek reci- cuti,
ostavi dusu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lisce na drvetu zuti
i tama dok pada vrh zaspalih njiva.

MILAN RAKIC.
Samo za moju dragu, dragu Maru

Mnogo ti hvala .Leptirko

Kasnije planiram da postavim Pandurovicevu pesmu Svetkovina, jednu od mojih omiljenih.
Kako je ljubav simbolicna, prosto fascinira.

SVETKOVINA


Sisli smo s uma u sjajan dan,
providan, dubok- nama, draga znan<
I svetkovasmo ocepljenje to
od muka, sumnje, vremena i sto
rana sto krvave vredjao ih svet,
ljubavi nase plav i nezan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
u bolnicki nam mirisavi vrt,
posmatra gde se dvoje dragih seta,
srecno, i hvale onaj zivot krt
sto ostavismo. Daleko od njih
sad smo, a oni zale mir nas tih.

Oni bas nista nisu znali sta
dovede tu nas. U cvecu smo isli,
slaveci strasno osecanja ta,
zbog kojih lepo sa uma smo sisli.
U novom svetu dobro nam je sad,
a svet o njemu dobro i ne sluti.

Sumnja u ljubav, najtezi nam jad
mino i case blazene ne muti.
Iz proslih dana ljubav i znak njen,
spojenost srca- ostala nam jos.
Nas zivot ovde svetao je tren,
srdacan, krotak. Onaj zivot los

U kome znanci, rodbina ostaju,
nevinost naseg ne poznaje sveta.
Zivotno vino, srz nedostaju
njima, a glava njihova im smeta.
A nasih srca jedan isti zvuk
belezi drazi i vremena huk...

Jer mi smo davno, verna draga, je li?
Iskidali konce sto nas vezu
za prostor, vreme, tonove i boje,
lance zivota sto zvece i stezu.
Jer mi smo, mozda, sami tako hteli
rad ljubavi nam i rad srece svoje.

I gledaju nas zato sto idemo
u kosuljama belim parkom ovim,
gde bolnicki se siri miris jak.
Ne znaju drazi sa zivotom novim,
ljubavi nase neumrle znak.
...Gle! Ocima im trepti rosa nemo....


SIMA PANDUROVIC

NEKO DRUGO MORE

Neko drugo more
jutrom ti osvice
pod oknima.

Neka druga ruka
u snu ti kupine
na dlanu prinosi.

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zeni
ogleda.

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira.

Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotice.

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

PERO ZUBAC