Agorafobija (Strah od ljudi)

Agorafobija je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumeva skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i velikim brojem ljudi, sa strahom da na takvom mestu nakon iznenadnog onesposobljenja ne bi bili u stanju pobeći ili potražiti pomoć. Agorafobija čini 60% svih fobija otkrivenih kliničkim pregledima. Češća je kod žena, a započinje u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi.

Prema psihoanalizi iza ovog nerazumljivog, besmislenog straha krije se zapravo neurotski strah od sopstvenih nesvesnih infatilnih seksualnih impulsa pre svega od egzibicionizma. Osoba koja pati od agorofobije vraća se u infatilno stanje kada je imala zaštitu svemoćnih roditelja. Primarna korist od ove neuroze dolazi od prikrivenog zadovoljenja egzibicionističkih i promiskuitetnih želja, a sekundarna korist predstavlja izbegavanje nepodnošljive usamljenosti i zadobijanja pažnje, sažaljenja i brige drugih ljudi.

Strah od otvorenog prostora, od javnih mesta, do gužvi iz kojih se može veoma teško ili nemoguće izvući je strah od okolnosti kojima ličnost ne uspeva da ovlada. Napadi panike posledica su činjenice da nije „gospodar situacije“.

Agorofobičar se panično plaši da sam izađe na ulicu ili da pređe preko širokog, otvorenog prostora, a ako se to desi kod njega se javlja intezivan, izluđujuci strah u vidu napada i snažno osećanje da će se izgubiti svest. Zato on nigde ne ide bez pratioca uz koga se oseća zaštićenim i sigurnim. Zato se zatvara u svoj dom kao prostor kojim veruje da gospodari. Kada krene u spoljašnji svet, stara se da bude u pratnji ljudi kojima je u stanju da na ovaj ili onaj način upravlja. U takvim prilikama se često i dodatno obezbeđuje noseći neki predmet u kome vidi simbol vlastite moći i sredstvo odbrane.

Tipične fobične situacije mogu da uključe: vožnju, kupovinu, mesta sa gužvom, stajanje u redovima, susrete i socijalna događanja, kao i ostajanje samim u nekim prostorijama.
Agorafobija ima tendenciju razvoja od unutrašnje anksioznosti, do straha od odlaska bilo gde, ili bilo kakvog rada na mestima gde su se neprijatni događaji dešavali ranije. Ova dešavanja uvećavaju broj neugodnih iskustava, mesta na kojima su se dogodila, tako da osobe koje pate od agorafobije, nakon nekog vremena, uopšte ne izlaze iz kuće.

Neke osobe trude se da funkcionišu normalno, sakrivajući neugodni osećaj od okoline, što ipak otežava njihov normalni život. Osobe koje imaju agorafobiju prilikom boravka na mestima koja provociraju napade panike osećaju nelagodu, nemir, slabost, osećaj kao da su bolesni od neke organske bolesti pri čemu imaju manifestacije poput lupanja srca, vrtoglavice, slabosti, preznojavanja, osećaj dolazećeg infarkta, moždanog udara i slično.

Čovek koga muči agorafobija doživljava spoljni svet kao preteći i neprijateljski. Oseća da tim svetom mora da zagospodari iz odbrambenih razloga, kako ne bi bio napadnut, povređen ili uništen. I istovremeno oseća da nije u stanju da to učini. Svet mu se čini nadmoćnim, nesavladivim.

Kada mu na javnim mestima pozli, to je fizički izraz i premeštanje straha da bi mogao biti izložen nasrtajima i teško ozleđen. Povrede od kojih strepi nisu samo fizičke već i duševne prirode. Agorafobična ličnost se potajno boji da bi mogla biti izložena uvredama, omalovažavanju, izrugivanju ili zanemarena i zapostavljena. Istovremeno strahuje da bi mogla biti predmet prevelike, a zlonamerne pažnje ili krajnje i, samim tim, uvredljive nepažnje. I u jednom i u drugom slučaju uskraćuje joj se poštovanje koje od drugih zahteva. I to uskraćivanje poštovanja je užasava.

Agorafobija je, zapravo, prikriveni strah od nepoštovanja. Zahtev ovakve osobe za poštovanjem je ne samo prevelik jer počiva na manjku samopoštovanja. Poštovanje, koje traži da joj se ukazuje, trebalo bi da nadomesti nedostatak samopoštovanja, što je nemoguće. Ono što smo sami sebi oduzeli, niko nam drugi ne može dati. Kada joj zahtev za poštovanjem biva onemogućen, osoba se povlači iz sveta i zatvara u svoja četiri zida. Kloneći se javnih mesta i otvorenih prostora, čovek bi da izbegne muke koje mu stanje teško narušenog ili čak uništenog samopoštovanja nanosi. Tako sve više sebe slabi, sve više skučava i siromaši svoj život.

Uz odgovarajući tretman, kod velike većine dolazi do značajnog poboljšanja stanja i do potpunog nestanka simptoma. Agorafobija sa ili bez paničnih poremećaja se najbolje leči bihevioralnom terapijom. Preporučuje se suočavanje sa problemom po principu - klin se klinom izbija. Postepenom desenzibilizacijom dolazi se do konačnog cilja, oslobađanja od određenog straha. Od medikamenata dobra kombinacija su: beta adrenergični blokatori (namenjeni su blokiranju stimulativnog efekta adrenalina), antidepresivi (smanjuju nivo anksioznosti) i sedativi/anksiolitici (benzodiazepini, koji takođe utiču na nivo anksioznosti, a koriste se jako oprezno, jer izazivaju pri dužem korištenju zavisnost). Šetnja i konstantna angažovanost mnogo pomažu.

Tipične fobične situacije mogu da uključe: vožnju, kupovinu, mesta sa gužvom, stajanje u redovima, susrete i socijalna događanja, kao i ostajanje samim u nekim prostorijama.
Agorafobija ima tendenciju razvoja od unutrašnje anksioznosti, do straha od odlaska bilo gde, ili bilo kakvog rada na mestima gde su se neprijatni događaji dešavali ranije. Ova dešavanja uvećavaju broj neugodnih iskustava, mesta na kojima su se dogodila, tako da osobe koje pate od agorafobije, nakon nekog vremena, uopšte ne izlaze iz kuće.

Evo pokupila sam i ovo... U utorak idem kod psihijatra... Sad ce oni da me nakljukaju sa lekovima pretpostavljam!

joj makice nemoj lekove...

ni ja nisam za....bolje neki razgovor samo...

Ne bih ni ja al pretpostavljam da ce da mi daju bar po jednu vrstu



A za razgovor mozda me posalju kod psihologa ili mozda nemaju vremena... Odvratno je gore kad sam isla... gomila narkomana koji cekaju!

i ja sam samo za razgovor!

Da li neko ima iskustva sa panicnim napadima, slicno je agorafobiji, s tim sto može da se vraca cesto i da se javi u bilo kojo situaciji?

Etna na koji nacin se javljaju napadi,i da li si uocila koje situacije ih izazivaju?

Uh, uh, ne znam odakle bih počela. Sve je krenulo pre neke 4 godine, toliko ima i kako sam srce operisala.Veoma olako sam shvatila tu operaciju iako nije bilo ni malo naivno. Sve je proteklo u redu i nakon nekih tri meseca od operacije počela sam da se osećam čudno.Prvo sam izgubila svest u autobusu (i dan danas se plašim ući u bus), zatim su krenule blage nesvestivce, strah, nervoza, napetost, gubitak koncentracije, slabije pamćenje... i došlo je do te mere da nisam smela da izađem iz stana, da ostanem sama, smetala mi je gužva, mirisi, jednostavno ja više nise živela nekim slobodnim normalnim životom.Živela sam u u nekom grču da će mi se nešto loše desiti.Naravno odlazila sam na razne analize, sve je bilo u redu i svi su govorili da ja na neki način umišljam, da sam hipohondor i sl.Moje stanje se pogoršavalo, prestala sam da radim, da se družim jer jednostavno nisam bila sposobna za to.Psihijatar kod kog sam otišla dao mi je ksalol od kog sam bila kao biljka, mogla sam da samo da spavam, ali nije bilo nikakvih rezultata na bolje.Promenula sam psihijatra i počela da pijem flunurin i rivotril. Nakon nekih dva meseca počela sam da se osećam bolje, nije bilo više toliko napada, počela sam ponovo da radim, da izlazim da se družim... Dijagnoza koja je ustanovljena je psihopanični poremećaj. Neko vreme sam bila na terapiji i uz redovne razgovore sa psihologom, stanje je bilo sve bolje i bolje pa sam postepeno uz nadzor psihijatra prestajala sa terapijom.Bila sam presrećna, ponovo sam bila ona ista osoba Sve je to bilo lepo da se nakon nekih godinu dana opet sve to nije vratilo, u još goroj meri i težeg inteziteta, i onda sve iznova... Utvrđeno je da imam nedostatak serotonina.hormona sreće. Ponovo ista terapija, ali su mi od nedavno izbacili flunirin jer planiram trudnoću (u međuvremenu mi je i utvrđena endometrioza i rađene dve laparoskopije, i dobila sam otkaz:().

Morala sam da ovako opširno opišem sve.
Sad sam na rivotrilu samo i borim se nekako. U martu bi trebalo da idem i van telesnu oplodnju. Mislim da mi se sve ovo dešava izazvano nekim problemom (nisam zaposlena i dalje, suprug je ostao bez posla, plašim se van telesne i previše sam postala osetljiva na sve).
Pokušavam na sve načine da pomognem sebi, ali mi nije jasno zašto mi se panika uporno vraća? Taman kad malo dođem sebi i sve bude ok, moj strah se vrati i tako iznova i iznova.

Ne zna više šta da radim, volela bih da čujem ako neko ima sličnih iskustava. Mislim da razgovor može dosta da pomogne.

Da, u svoj toj priči ja ne mogu da definišem koje konkretno situacije izazivaju taj napad panike, ali očigledno je da ima uticaja to što se moja želja za bebom zakomplikovala, što sam nezaposlena, što se oko nas dešavaju samo loše stvari...
Naravno da pokušavam da ne razmišljam o tome, slušam muziku, gledam komedije, trudim se da budem okružena pozitivnim ljudima i sl. Ali očigledno je to jače od mene.

Mila,posto si imala operaciju pod totalnom anestezijom,a anestezija moze uzrokovati dosta nus pojava,mozda ti se vecim delom zbog nje to desavalo...Mislim da je razgovor presudan,lekovi mogu samo da umire i umrtve...Ja sam imala strah od voznje autobusom,jer mi voznja ne prija,biva mi muka...toga sam se plasila kada putujem,imala strah,nekada cak morala i da izlazim na pola puta...tako da znam kako je kada te hvata panika...Ali psiha mora biti jaka,tj.mora prvo sebe psihicki da ohrabrih i ne dozvolis da te ta panika povuce unazad,pricaj obavezno sa tm,ili sa nekim sa kim osecas da moze da te razume...pokusaj da sebi organizujes zivot kako tebi odgovara,cim osetis paniku,pomisli na nesto sto te inace smiruje,ili tome slicno,samo ne misli na taj strah koji te obuzima...A za bebu ne brini,samo polako,sve ce to doci na svoje,samo hrabro i samouvereno...snovi i zelje se ostvaruju samo ako verujes cvrsto u njih i radis na tome,kao sto ti i radis,i nema brige.Naravno da ovde mozes sve podeliti sa nama,tu smo da se pomazemo i razumemo!

zdravo svima.citam vase price i vidim da nisam sama u ovome.naime od kada su mi umrli baba i deda oboje u roku od nedelju dana ja sam se sasvim poremetila.mnogo sam ih volela i bila veoma vezana za njih.od tada imam strah od iznenadne smrti.obolela sam od napade panike,straha,hipohondrije,anksioznosti..imam strah od svega.ne smem da se vise vozim u autobus,ne smem da izadjem van kuce.nemam sa kim da pricam izgubila sam sve prijatelje.zivot mi je potpuno drugaciji nego pre.sta bih dala da mi se vrati mij normalan da tako kazem zivot bez svih ovih mucenja.dva puta sam zaglavila na hitnu,primala infuzije,lekove..inace nisam bila kod psihologa,ni kod psihijatra.sama se jadna mucim i borim se za svoje izlecenje.molim za savet ako znate sta bi moglo da mi pomogne??hvala unapred.

moras sama sa sobom da se izboris! U bitku sa svim tim strahovima,jer jedino tako ces uspeti. A tu smo ti sada i mi

znam i vidim da je ovde velika podrska u svemu i bas mi je drago zbog toga.borim se resila sam da se izborim sama bez lekova

Mila ne znam sta bih ti rekla.Mislim da je tebi jako potreban pravi iskren prijatelj,koji ce biti uz tebe da te saslusa,podrzi,pomogne.Sto kaze moja druga Tina,uvek imas nas.Veruj mi ja sam za ovaj forum vezana ko pupcanom vrpcom.

caco znam da mi je potreban pravi prijatelj.ali ja vise nemam prijatelje.imala sam tri jako dobre prijateljice od toga jednu sam volela vise od bilo koga kao sestra mi je bila.od kada sam se udala sve tri su me napustile.jedna se udala odselila.druga je pocela da juri neki bolji zivot.bogatase. a treca ta najbolja i ona se posvetila karijeri,novim drugaricama,provodima itd.nemogu da ih prepoznam .nemam nikog da me razume.svi kazu obljesna si ti.

Zdravo Tina!
Potpuno razumem tvoje stanje iz prostog razloga što sam sve to prošla i dalje donekle prolazim.
Moram odmah da ispravim jednu tvoju rečenicu: TI NISI OBOLELA OD PANIČNOG NAPADA, to nije bolest i moraš biti svesna toga. To je samo jedna neprijatna situacija u kojoj se nalaziš, ali s obzirom kako si opisala tvoje stanje, ti ne možeš sama da prolaziš kroz to. Tebi treba stručna pomoć.
Slažem se da treba da se družiš i da ne budeš sama, ali moraš prvo da se središ, da središ svoje misli.
Koliko god to kod nas i dalje loše zvučalo, tebi treba psiholog i psihijatar. Pišem ovo jer sam prošla već sve to, imala sam teških problema i dalje ih imam, sputavaju me, imam i dijagnozu psihopaničnog poremećaja, ali sam pronašla stručnu pomoć, odgovarajuću terapiju, podršku porodice i naravno moram mnogo da radim na sebi, na svom razmišljanju, na svojim stavovima kako bih pomogla sebi.
Nadam se da sam ti bar malo pomogla?
Ako ti treba neki savet ili razgovor, slobodno pitaj, tu sam, bez straha.

eto,sada imas nas virtualne prijateljice

da, bitno je da imamo volju da pomognemo pa bilo to i na virtualni način

devojke hvala vam na podrsci.nije bitno sto je ovo virtualno prijateljstvo vec je bitno da se razumemo i savetujemo.etna svesna sam ja da meni treba strucna pomoc,ali ja nemam knjizicu,nemam niciju pordsku,svi moji mi kazu obljesna si ti nije ti nista.zivim u takvoj sredini da je odlazak kod psihijatra uzasan odmah ljudi ismajavaju i ogovaraju.ali meni je da kucnem u drvo sam malo bolje od kad se borim sa svojim strahovima,i od kad koristim tehniku disanja kroz nos.ja cu da pokusam jos koje vrema sama da se izborim sa ovim uz pomoc vas i vasih saveta,ako ne bude napredka,potrazicu strucnu pomoc nema mi druge.

Bitno je da ti imaš volju, nema veze gde živis i sa kim živiš. Ima i dosta dobre literature koja može da pomogne, dosta dobrih tehnika u savladavanju straha i jos dosta toga. Pogledaj malo na internetu o REBT-u, može dosta da ti pomogne, za tako nesto ti ne treba zdravstvena knižica.
Samo napred, ne gubi nadu i zapamti da ti se ne može od toga ništa loše desiti.
"NE UZNEMIRAVAJU NAS LJUDI I STVARI. PRE ĆE BITI DA MI SAMI SEBE ONESPOKOJAVAMO UVERENJEM DA NAS ONI MOGU UZNEMIRITI"

ja imam volju ogromnu.to mi je na prvom mestu.pogledacu na internetu o ovome.hvala vam cure znace mi vasi saveti.