Objasnjenja i saveti za vernike

Nasla sam ovo na SPC portalu tj. forumu i meni bese zanimljivo:

Завет - Завет значи обећање. Заветовати се може сваки хришћанин, да празнује неког Светитеља који пада у дан када му се догодило нешто значајно и када му је тај светитељ помогао. Заветовати се може на разне начине: да помаже сиротињу, да пости одређени дан или временски период, да даје одређени прилог за здравље својих укућана и тд. Хришћанин даје завет сам пред собом и пред Богом. Када се једном да завет, није добро да се обећање не одржи јер тада обично човека стиже казна. Завет се може дати само за неко добро дело а не зло ( да се краде убија, пљачка пали итд).

Аманет - Аманет је завештање или тестамент. Аманет се оставља писмено или усмено. Обично то ради отац пре смрти. Он оставља својој породици извесне савете, упутства, жеље и наредбе. Све је то аманет. Аманет родитеља у нашем народу дубоко се поштује. Њега треба држати онда кад је у складу са хришћанским моралом. Међутим, ако је уперен против некога или на његову штету он се не мора поштовати нити испуњавати. Тада је најбоље посаветовати се са свештеником.

Заклетва - Заклетва није у складу са хришћанским моралом. Христос је рекао: 'Не куните се! Ваша реч нека буде да - да и не - не, што је више од тога од зла је". Ово се односи на свакодневни живот човеков. Али има момената када црква одобрава заклетву. Например, заклетва у војсци, свештеничка заклетва, заклетва на суду и сл. То је онда, када су у питању виши интереси једне заједнице, и тада у томе учествује црква на начин који је прописан и одређен.

Клетва - Клетва или проклињање, није одобрена од стране цркве. Разлог за то је што проклињање излази из душе која је пуна гнева и мржње, жеље за осветом, оправдане или неоправдане, свеједно. У Светом писму је речено: благосиљајте оне који вас куну. Увек се треба молити Богу за све људе, па и за своје непријатеље. Своје срце не треба тровати мржњом и осветом. Божија правда је увек достижна.

Врачање - Од најстаријих времена Црква забрањује свако врачање и враџбине. Врачање се увек врши помоћу злих духова - демона. Потврду о исцељењу оних који пате од демонских сила видимо и у Светом Јеванђељу. Свако сујеверје, празноверје, веровање у хороскоп, гледање у шољу, карте, длан, пасуљ, прорицање судбине, чини, црна и бела магија, разни пророци и пророчице, Црква забрањује верницима да се њиме баве или да у томе учествују. Црквени канони предвиђају искључење из црквене заједнице, за оне хришћане који у томе учествују.
Човек данашњице, опседнут разним проблемима, невољама, болестима физичким и психичким, тражи лек свуда и од свакога. Треба знати, да је црква неисцрпна ризница лекова, пре свега духовних и благодатних, и да има две хиљаде година дуго искуство како помоћи својим члановима. У богослужбеној књизи Требник постоје молитве за разне прилике и случајеве. Зато се у свакој прилици треба обратити Цркви и од ње тражити помоћ. То знају чак и врачари и гатари, па и они шаљу народ у цркву да пале свеће, дају прилоге итд. Зашто онда радити посредно, кад је боље обратити се директно своме свештенику и цркви.

Ношење медаљона, крстића, иконица - Ношење крста и хришћанских медаљона са ликом светих је видљиви знак припадности хришћанској вери и моћна заштита од демонских сила. Због тога хришћани поред вере коју носи у свом срцу и души, треба да носе и видљива хришћанска знамења и светиње на ланчићу: крстиће, медаљоне са ликом Господа Христа, мајке Божије или некога светитеља. Треба знати да се то не носи због моде и украса, него са дубоком вером, да светиња помаже и штити човека у свакодневном животу. Није хришћански носити велике крстове преко одеће, који делују саблажњавајуће и обесвећују смисао ношења крста и иконица

Поклоничка путовања - хаџилуци - Поред поштовања и одлажења на богослужења у свој месни храм или манастир, пожељно је да сваки хришћанин посети неко свето место. Познато је да постоје велике светиње, где верници долазе на поклоњење. Код Срба су то: манастир Острог, Девич, Студеница, Жича, Хиландар итд. Поклоњење тим светињама је велико духовно освежење и духовна потпора. Зато треба што чешће, организовано или појединачно посећивати светиње и поклонити се у њима. То је радио и Свети Сава, обилазећи сва мeста од Свете Горе до Јерусалима у време ондашњих тешких прилика за путовање на велике даљине. Данас када је то много лакше добро је да хришћанин посети Свету Зељу- Јерусалим. Посебно је важно ако то може да учини за Васкрс када с'неба силази Свети Огањ (ово јединствено чудо Божије које се сваке године дешава на гробу Христовом за Васкрс). Тада сваки поклоник добија грамату са звањем хаџије. Црква саветује вернике да се за такав пут припреме и да то путовање буде на корист и духовну надградњу а не ради туристичке атракције.

10 највећих заблуда у Срба

Шта нам је ово требало..

Постоје "мрсне славе" и "посне славе"..

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.
Славско жито се не спрема за "живе свеце"..

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прожао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су "тако радили и преци".
Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај..

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.
Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста..

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као "исприку" за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађаља има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: "Не једи..." Ако кршимо Црквену заповест о посту: "Не једи...", на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.
Не постим јер сам једном видео свештеника како у сред поста једе печење..

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: "..она ми даде са дрвета, те једох" (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.
Не идем у цркву јер нисам ништа згрешио..

Истина је да сви падамо у грех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без греха. Свети Оци сведоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших греха једнак броју зрна песка у пустињи. Они који мисле да су греси једино они који су набројани у 10 Божијих заповести, праве велику грешку. Сам Спаситељ нам је рекао да се у грехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,2. Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву. Свештеници сведоче да им за исповест прилазе људи и кажу: "Оче, немам ништа да исповедим јер нисам ништа згрешио." У Православљу је најгори грех - неокајани грех. Како да се покаје за своје грехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без греха јако опасна.
Тако му је било суђено.. таква му судбина..

Истина је да је веровање у судбину, као нешто што је унапред "записано" човеку и што он не може да избегне, супротно Православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте - следбенике учења Жана Калвина. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човек има је један од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Иначе, ако нам је све унапред зацртано (суђено), онда смо само роботи који не треба да се труде ни у чему, јер ионако је "све записано како ће бити". Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.
Данас је црвено слово, не треба ништа радити..

Истина је да Црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради "црвеног слова" (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.
Божић је 7. јануара, Јовањдан 20. јануара, а Ђурђевдан 6. маја..

Истина је да је Божић одувек био и биће 25. децембра, Јовањдан 7. јануара, а Ђурђевдан 23. априла. Питање јулијанског календара насупрот грегоријанског је интензивирано у скорије време . Многи ће се нпр. чудити кад у цркви чују Божоћњу посланицу, дату у Патријаршији српској о Божићу 2008. године. Истовремено, немоћ и одсуство воље верних да се одупру упливу те јереси кроз употребу папског календара у секуларним институцијама државе, довела је до тога да су многи заборавили на чињеницу да су Црквени празници успостављени и одувек слављени у односу на јулијански календар.
Отац ми није пренео славу, зато не могу да славим..

Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је - добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење "изговора" пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем Православног начина живота.
Божић бâта је особа..

Истина је да је прави нагласак речи "бата" заправо батâ, што је изведено од речи "бат" (маљ). Значење речи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са речју "брат" и њеним изведеницама братко, батко, бâта. Подсећање на звук који производи бат, произвело је употребу те речи и у другим приликама. Па тако знамо за "бат корака", на пример. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ заправо Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата). Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом "деда мраз", јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне деци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.

Izvor:www.spcoluzern.ch

Да ли си ЗАИСТА православан/православна ?

Ако си православан, живи по Божијим заповестима, веруј у СВЕ догме Православне цркве, читај Свето писмо и моли се Богу сваки дан, јер тако Бог хоће (Исус Навин, 1, 8; Псалм, 1, 1-3; Матеј, 6, 9-13; Лука, 22, 46; Ефесцима, 5, 19; Тимотеју, 3, 16; Јаковљева, 5, 16; Мт. 19, 17-18; Мр. 16, 16).

Ако си православан, присуствуј богослужењу сваке недеље и празником. Пропустиш ли то због лењости, немара, стида или страха, постидећеш се пред Богом и анђелима Његовим (Лука, 9, 26; Матеј, 10, 32-33).

Ако си православан, исповедај се пред свако причешће (па и чешће), причешћуј се што чешће, бар уз четири велика поста, да би имао живот вечни (Марко, 1, 5; матеј, 18,18; Лука, 22, 19; Јован, 6, 48'56; Кор. 11, 24'29).

Ако си православан, не изговарај ружне речи, не проклињи, не псуј, не хули на Бога, не исмејавај светињу, јер неће бити прав пред Богом ко то чини ( 3 Мојс. 24, 11-16; Данило, 5; Матеј, 5, 44; 32-37; 12, 36; Јаков, 1, 26).

Ако си православан, не ступај у брак без Божијег благослова, јер брак није обичан договор или правнички уговор, него света тајна, Богом установљена (1. Мојс. 1, 27-28; Матеј, 19, 4-6 , Ефесцима, 5, 32;)

Ако си православан, не бави се вражањем, гатањем, спиритизирањем и уопште сујеверјем, јер је гад пред Богом ко то чини (5. Мојс. 18, 10-12; Апок. 21, 8; Дел. Ап. 8, 9-24; 16, 16-18).

Ако си православан, не читај јеретичке (секташке) безбожничке књиге нити им веруј, јер таква наука није ни Божја ни људска; ни света ни благотворна ( 2. Тим. 3, 5-8; Титу, 3, 10-11).

Ако си православан, не остављај децу своју без крштења и без веронауке, јер ћеш за њихове душе Богу полагати рачун (Матеј, 18, 6; 19, 14; Ефесцима, 6, 4; Тим. 5, Cool.

Ако си православан, поштуј свештеника као слугу и весника Божијег, и не затварај пред њим врата дома свога, да не би тиме одбацио од себе и своје куће благослов и мир Божији (Матеј, 10, 12-15; 40-42; 1.Кор. 9, 14).

Ако си православан, поштуј Свету Богородицу, јер то Бог хоће ( Лука, 1, 28; 41-43), а Славу своју крсну не смеш заменити рођенданом, "журком", "даном примања", јер Бог је диван у светитељима својим, а не у измишљотинама људским.

(НЕ ОЧАЈАВАЈ АКО НЕ ИСПУЊАВАШ НЕКИ ОД ОВИХ УСЛОВА/ПРОПИСА КРИТЕРИЈУМА - НЕГО СЕ ПОТРУДИ ДА ИХ ШТО ПРЕ ПОЧНЕШ ПОШТОВАТИ/ИСПУЊАВАТИ. Живот вечни је ОГРОМНА награда и дар - зато је вредан СВАКОГ труда и одрицања.)

Izvor: www.spcoluzern.ch