Vakcinacija bebe

Lena isto nema oziljak od bsg,i ne znam kada ce joj raditi taj test da se vidi da li se primila! Mi smo do sada primili 6 vakcina cini mi se i ti vasi nazivi su mi skroz strani,a ovde je svaka od 60-100e,ali dobro,80% vraca socijalno...sad smo mirni jedno 2m sa vakcinama pa opet! Sva sreca,dobro podnosi,ni jednom nije imala temperaturu,ali ja odmah posle vakcinacije stavim cepic protiv bolova i temperature i bude super...

Pitanje za mame sa bebcima iznad god.dana: Da li ste davale MMR vakcinu, da li je bilo reakcija, i da li je istina da se sada moze dati izmedju 12.-15.meseca?

Ja tu vakcinu nisam htela da dam iz mnogo razloga,ali svako neka uradi kako misli da je ispravno.

I ja sam razne cula, ali kao MORA, inace tuze. A i keva mi srala kao da nisam normalna sto uopste razmisljam o tome, jer to smo i mi primali... Nisam pametna :/

Ma to za tuzenje nije tacno,to je samo njihova prica,jer mi kao roditelji imamo pravo da potpisemo da ne zelimo da nam dete primi tu vakcinu,ja tu vakcinu nisam primala kao mala.Znam dosta ljudi oko sebe,njihova iskustva i price i jos svasta ponesto od nekih bitnih ljudi u toj oblasti itd...Ma zato kazem,svako neka uradi kako zeli,jer je tako najbolje.

Bubi89 ::Pitanje za mame sa bebcima iznad god.dana: Da li ste davale MMR vakcinu, da li je bilo reakcija, i da li je istina da se sada moze dati izmedju 12.-15.meseca?

Bratanac od mm je primio sa 16 meseci,skoro 17.....imao je temperaturu i proliv....dva dana je trajalo.

Sinoc sam kopala po netu i citala, i 95% je necemo primiti...
Kad postoji verovatnoca da i vakcinisan dobije boginje, bolje onda tako nego sa vakcinom...

Bubi sta bi?Jesi li vodila Lazara na vakcinu?Ja cu da poludim,svasta procitam na net-u,i onda ga najradije nebi vodila da primi te vakcine.

Sve
više dece između 10 i 14 godina, koja su dobla juvenilni dijabetes (tip
1), dolaze u moju ordinaciju. Znao sam od ranije da se dijabetes tipa 1
dobija od vakcine protiv malih boginja, a danas i od vakcine protiv
gripa. U stvari, napravljen je sintetički gen, koji suprimira ćelije
pankreasa koje proizvode insulin, zbog čega se gomila šećer u krvi. Sad
je takav gen udenut u koksaki-virus, a on je nerešiv za zvaničnu
medicine i nema leka protiv njega. Naravno, “Todoksin” jedini sadrži
antivirusne supstance, koje navode ćelije-ubice (NK), limfokinski
aktivirane NK-ćelije (LAK), kao i T- i B-limfocite da stvaraju
autointerferone (AUNF). Taj gen koksaki-virusa može gravidna majka da
prenese na plod, a period njegove inkubacije da se dozira, recimo, na 10
godina. I sad to dete treba da se bode, da kontroliše šećer i da prima
insulin. Dijabetes uništava krvne sudove, nerve, bubrege i druge
organe.


--------------------------------------------------
* U izradi ovog članka korišćeni su brojni strani i domači Todoxinoviizvori
---------------------------------------------------

Ovde
postoji sasvim jedinstvena stvar: ljudi se već ovako i onako
razboljevaju i inače umiru. Da li je bitno od čega će osoba NN umreti?
Zasigurno neće umreti, ni od velikih boginja, ni od tuberkulose (TBC),
nego će umreti od raka ili od neke čak bezazlene bolesti. Danas su
napravljene razne vakcine, čija je upotreba obavezna – one se čak i bez
dozvole roditelja daju novorođenčadima. A vakcine nisu naivne – one nose
svoje zapise, poruke i opasnosti. U novije vreme se događaju i
kriminalne stvari, pa se u vakcine ubacuju razne, manje-više škodljive,
supstance. Sve se to čini, kako bi se, navodno, obezbedilo da se ta beba
-- na stotine i hiljade beba -- neće u budućnosti razboljevati od
konkretnih bolesti, protiv kojih su vaksinisane i da neće od njih
umreti. Nažalost, deci smo, uz te vakcine, dali i razne druge tvari,
zbog kojih će se razboleti od nekih drugih bolesti. Tako farmakomafija
osigurava masovnu prodaju svojih lekova u budućnosti.





Bolesti
protiv kojih se deca i dan-danas vakcinišu su manje-više iskorenjene,
pa današnjem čoveku najmanja opasnost preti od tuberkuloze, i to iz
prostog razloga. Danas su higijena i ishrana daleko bolje, a sam bacil
je vrlo redak i praktično iskorenjen. Zato bi se vakcinisanje beba moglo
eksperimentalno obustaviti na, recimo, tri do pet godina, kako bi se
videlo šta će se desiti sa tubekulozom. Verovatno se neće desiti ništa
spektakularno, jer će TBC i dalje čučati tamo gde je čučala i dosad i,
verovatno, neće napadati decu koja nisu vakcinisana. Ako se, ipak, neko
razboli, a to će biti jedno dete od hiljadu, onda će se ono lečiti svim
sredstvima, kojima se TBC danas efikasno leči. Istim sredstvima će se
lečiti i TBC avium-complex, koji se kod side nikako ne prenosi na najbliže, a isto se leči kao ona klasična tuberkuloza.

Ovde moram da napomenem da je na glavnom skupu Američke asocijacije za zarazne bolesti (????)
1975. godine u Vašingtonu rečeno, kako nepoželjne i nepopularne
etničke grupacije treba i dalje da umiru od TBC i side. Međutim, te
bolesti ne smeju se prenositi spontano, kako se američki vojnik, koji
je bio u bilo kom kontaktu sa oba pola, ne bi inficirao, dok će ostali
narodi biti namerno inficirani tim zarazama. (Tako je, recimo u Angoli
bila 21.000 zapadnih i američkih vojnika i niko od nije bio inficiran
sidom, dok je skoro svih 7.000 Kubanaca bilo zaraženo).





Koliko su štetne vakcine?

Kako
se dobijaju difterija, male i velike boginje? (Velike boginje iz 1972.
godine u Jugoslaviji izbile su tako što je neki Makedonac, spremajući
se na hadžiluk, otišao u Zagreb da primi vakcinu protiv velikih boginja.
jer je tamošnja vakcina, navodno, efikasnija od skopske, ali pri
povratku sa hadžiluka u autobusu bukne bolest, koja je, dakle, po priči,
namerno izazvana i vezana za određeno vreme i mesto). Ako nijedan čovek
ne donese velike boginje iz neke strane zemlje, gde one i danas
postoje, njih u Srbiji ne može biti.

Dobro
pamtimo onu „strašnu epidemiju“ iz 1972. godine. A koji procenat ljudi
se razboleo? To niko nije ustanovio, ali svi oboleli iz cele Srbije i
cele Jugoslavije su mogli da se smeste u samo pola bolnice, jer za to
nije bila potrebna ni cela jedna bolnica. A koliko je ljudi stradalo i
umrlo od vakcine? Bar tri-četiri puta više od onog broja koji je stradao
od variole. Ali vakcine povlače sa sobom, naravno, smanjenje
kapaciteta, proizvodnju lekova itd. Smanjena proizvodnja vakcina može da
se nadoknadi proizvodnjom drugih lekova, što nije nikakav problem. Ali,
da li neko kad zatvara neku veliku fabriku razmišlja o tome koliko će
ljudi ostati bez posla? Kako razmišlja jedna fabrika lekova, koliko će
pretrpeti gubitaka ako smanji proizvodnju vakcine?

Ako
se pojavi, recimo, difterija, onda treba vakcinisati decu u vrtićima, a
sam posebno dotični vrtić, u kome se difterija pojavila. I to je
prosto. A samo dete koje se razbolelo treba lečiti i izlečiti. U vreme
našeg detinjstva, sva deca sui mala veliki kašalj. A kome je od nas
oštećen mozak? Kašljali smo i kašljali, a roditelji su nam spremali
prženi šećer i mleko sa medom, stavljali nam na prsa obloge od alkohola i
mekinja ili voštane ploče; ležali smo na posutoj trinji, plevi ili
livadskoj travi poprskanoj komovom rakijom. Kašljalo se određen broj
dana i sve bi odjednom prestalo.

Ljudi
koji putuju u zemlje rizika dobijaju odgovarajuću vakcinu. I šta se
dešava? Uglavnom oboljevaju oni koji su te vakcine i dobili. U svakom
slučaju ima dovoljno argumenata da bi se mogla pokrenuti akcija, ali ne
da se donese zakon i ukinu vakcine, jer je to u Srbiji skoro nemoguće,
iako su neke zemlje (Engleska, Francuska, Nemačka, Španija) to već
odavno uradile. Amerika nije to učinila i svi znamo zašto. Pre svega
zbog raznih „nepopularnih i nepodobnih populacija“, kako ih oni
nazivaju. Mnogi ljudi se boje vakcine, mada je izvestan deo stanovništva
vezan za njih. Drugo, ima tu raznih koristi, navika, predrasuda, pa se
čovek ne može boriti protiv toga lako i jednostavno.

Ali
može se povesti neka akcija, koja bi mogla da rezultira jednim velikim
eksperimentom -- prosto da se na nekoliko godina u jednom gradu
vakcine delimično ukinu i da se prati šta se dešava sa ljudima koji su
vakcinisani. Treba proveravati svaki slučaj oboljenja od kancera i
infarkta, utvrditi od čega je taj čovek vakcinisan i kako je tu vakcinu
podneo. Doduše, ima lekara iz Dečje klinike u Tiršovoj i Institutu za
majku i dete koji su protiv toga (imamo njihova imena i telefone). Svako
može da bude ucenjen, može da dobije spor ili ga izgubi. U jednoj fazi
(1957-1959) bilo je masovnog umiranja, a periodu 1995-1999 živa
polio-vakcina zamenila je mrtvu Salkovu vakcinu. Znači, Sejbin je
1957.godine srušio Salkovu i lansirao svoju (živu) vakcinu i prvi litar
tih sa zaraznim virusom SV40 poklonio baš Srbima?!

Kad
sam ustao i rekao šta se dogodilo, Sejbin je tvrdio da pričam gluposti
(on je Jevrejin, a Srbi su mu spasli porodicu od nacista, pa je zato taj
litar vakcine poklonio Srbima). Znači, polio-virusi su već onda bili
kontaminirani raznim baznim vakcinama. Još onda su rađene pasaže kroz
zaražene majmunske bubrege od majmuna iz rezervata i divljine, i to
posredstvom jednog nemačkog bračnog para koji je organizovao transporte
iz Afrike. Oni su Srbima pomogli da se dogovore sa Indusima da obavezno
kupuju svake godine 300 miliona polio-vakcina (u Indiji se ne vakcinišu
svi građani ni od drugih bolesti). Onda se dogodio Marburški incident
kad je transport,'' greškom'' skretničara, otišao na sporedni kolosek i
ispao iz šina. Sedam dana nije mogao da nastavi put, pa se razvila
bolest, od koje su umirali ne samo majmuni nego i nemačko-afrički
pratioci, a ponekad i srpski.

Umesto
da zahvale Bogu što više ne rade bez kontrolisanih majmuna, naši ljudi
su nastavili sa starom praksom. Onda je čelnik Torlaka hteo da ublaži
finansijski gubitak i počeo je da anestezira majmune, radi pasažu kroz
žive majmune i koristi zarazu iz čitavog majmunskog tela, a ne samo iz
izvađenih bubrega, čime je celu stvar pretvorio u ruski rulet, tako da
61% ženske populacije dobije kancer dojke i da Srbija postane prvak
sveta u kanceru. Onda su požurili da to prenesu preko Antlantika (valjda
su hteli da Brazil ne bude prvak sveta samo u fudbalu već i da nam
preuzme primat u kanceru), ali je neko dojavio Brazilcima da je to
opasno i da ne kupuju vakcine, kako ne bi prošli kao Indusi (Indusa ima
danas 1,1 milijarda, pa se ta ogromna šteta od 300 miliona manje
oseća).

Čelnik
sa Torlaka sigurno je očekivao Nobelovu nagradu, ako anesteziranjem
živih majmuna iskoristi stopostotnu zarazu za izradu vakcine i tako
potopi Brazilce. Potom je Ovča molila da joj se kaže koliko je opasno
udisati dim od spaljenih majmuna. Ako ste poverovali u „Todorovu priču“ o
fotonima, sorabima, i mitohondrijama, a nadam se da jeste, onda ste
dobro uradili što ste ih najurili. Sad Beograd ne mora da više brine
zbog nestašice mesa, zbog neke kataklizme, jer Torlak liferuje tone i
tone smrznutog majmunskog mesa za duži period.

Međutim,
majmunsko meso nije isto što i meso ludih krava -- ono sadrži neke
druge sorabe i mitohondrije. Doduše, majmune nismo jeli, jer su
opasniji, a krave i ovce smo oduvek jeli, pa to ne mora da smeta.
Spaljeno ljudsko poliom vakcinisano meso više će škoditi kravama i
ovcama. Brazilci su se izvukli bez obzira ko im je došapnuo, Nobelova
nagrada za Torlak je propala, ali su bar spasene dojke brazilskih
devojaka. Festival u Riu će živeti u zdravlju i veselju i bez spske
polio-vakcine. Taj kancer iz prave poklon-vakcine 1957-1959. godine,
odnosno baziranih virusa od 1990-1999. godine označio je galopirajući
kancer. A kako stoji stvar sa drugim vakcinama? Antitetanus-serum daje
se u punoj koncentraciji i za kratko vreme ruši imunitet, sruši
najspremnijeg sportistu, HIV pozitivnog ubija za tri do devet dana, a
srednje razblaženi serum daje se optimalno za podobne osobe.

Vakcinacija danas

Sistemske
vakcinacije ne mogu u današnje vreme, same po sebi, nikako biti
opravdane. Međutim, to ne znači da moramo proterati vakcine u
potpunosti. U određenim situacijama kada se (u nekoj fabrici, školi ili
obdaništu) pojavi epidemija, poput malih boginja ili velikog kašlja,
svakako treba vakcinisati čitav kolektiv i na taj način sprečiti dalje
širenje zaraznih bolesti. Poznato je i kakve načine ponašanja treba
praktikovati za vreme trajanja epidemije, koje higijenske mere, mere
zaštite, kakvu ishranu treba primenjivati i kako, pomoću različitih
preparata, podizati imunitet ljudi. Zatim, treba napomenuti i to da je
vakcinacija opravdana samo u određenom trenutku, na određenom mestu i
treba da traje onoliko koliko traje sama epidemija.

Pomireni
smo sa činjenicom da je kod nas opšteprisutna jedna vakcinomanija -- i
deca i odrasli vakcinišu se velikim brojem vakcina, a u toku života
postoje i dodatne revakcinacije. U vezi s tim postavlja se osnovno
pitanje: da li je istina ili zabluda da davanjem vakcina, na pravi način
i istinski, podstičemo razvoj svog sopstvenog imuniteta i da li to sa
sobom povlači i neke ozbiljne posledice po zdravlje? Kada čuje reč
"vakcina", svako od nas zna da je to neki uzročnik koji je manje ili
više umrtvljen. Svima nama je poznato da vakcine mogu sadržati
dezaktivirane (mrtve) ili atenuirane, odnosno samo oslabljene uzočnike
određenih bolesti. I sada se postavlja pitanje kako izgleda kada jedan
takav materijal putem vakcine i krvotoka dospe u naš organizam.

U
današnje vreme, svaka vakcina je sastavljena od tri različite vrste
materijala. To su: (1) virusi, (2) drugi virusi i bakterije i (3)
otrovne hemikalije.

1) Virusi
mogu biti mrtvi ili „oslabljeni“. Kod tipova vakcina sa mrtvim virusima
samo se pretpostavlja da su virusi u njima zaista mrtvi, dok ublažene
vakcine sadrže žive viruse koji su dodavanjem otrovnih hemikalija
oslabljeni. Vakcine sa živim virusima se mogu slikovito prikazati kao
situacija, u kojoj jedemo meso bolesne, ali još žive krave. Svima je
poznato da je opasno jesti meso životinje, koja je ubijena otrovima, jer
se oni još uvek nalaze u mesu. To je ono što dobijamo u vakcinama sa
mrtvim virusima.

A
šta se tek dešava u slučaju kada se uzima deo mrtve ili žive životinje i
ubrizgava direktno u krvotok? I viruse možemo shvatiti kao životinje,
iako veoma male. I upravo se virusi ubrizgavaju u krvotok tokom
vakcinacije. U slučaju oslabljenih virusa imamo sićušne životinje koje
nisu samo slabe već su polumrtve! Polumrtva životinja je već bolesna ili
će uskoro oboleti. Oslabljeni virusi predstavljaju kombinovanu „čorbu“ –
jedan deo „čorbe“ sadrži mrtve viruse; drugi deo sadrži polumrtve
viruse; a treći deo oštećene viruse koji će se uskoro oporaviti. Neki će
postati jaki i energični; a neki će ostati bolešljivi, ali će ipak
živeti i razmnožavati se.

2) Drugi virusi i bakterije.
Ni u jednoj vakcini se ne nalazi samo jedan tip virusa. Zbog prirode
izvora, odakle ih medicinske laboratorije dobijaju, ta mešavina sadrži
veoma mnogo različitih bakterija i virusa. Laboratorijski tehničari
uzimaju serum iz gnoja majmuna, krava, svinja i drugih životinja, a onda
pokušavaju da ga „pročiste“. Ali, pošto rade sa tako sićušnim
stvorenjima, nema ekonomičnog načina, kojim se može izdvojiti većina
stranih supstanci i oblika života iz te uzete tečnosti. Ustvari,
tehničari ne rade direktno sa malim količinom seruma. Velike količine
seruma se proizvode u bačvama, a ispituju se samo mali uzorci iz
pojedinih bačvi.

3) Otrovne hemikalije.
U laboratoriji se jedna ili više otrovnih hemikalija meša sa čorbom, u
kojoj su virusi, kako bi se oslabili ili ubili. Što se tiče mrtvih
virusa, bilo bi teško kasnije potpuno eliminisati otrovne hemikalije,
koje su korišćene za njihovo ubijanje. Međutim, što se „oslabljenih“
virusa tiče, otrovi moraju tu da ostanu, kako bi virusi ostali
polumrtvi. Pored unošenja stranih proteina, pa čak i živih virusa u
krvotok, svaka vakcina poseduje sopstvene konzervanse, neutralizatore i
noseće agense, a sve to predstavlja strane supstance za ljudsko telo.

Na primer, trostruki antigen vakcine DTP (diphteria, tetanus, pertusis)
sadrži sledeće otrove: formaldehid, živu (timerozal) i
aluminijumfosfat. Informativni list za polio-vakcinu navodi ćelijsku
kulturu majmunskih bubrega, laktalbumin, hidrolizat, anitbiotike i
teleći serum. Informativni list za MMR- vakcinu (male boginje, zauške,
rubeolu) navodi pileći embrion i neomicin, koji predstavljaju jednu
mešavinu antibiotika. Pileći embrion, ćelije majmunskog bubrega i teleći
serum su strani proteini, biološke supstance od životinjskih ćelije,
koje svojim direktnim ulaskom u krvotok mogu da postanu deo genetskog
materijala. Ovi strani proteini, kao i drugi nosači i proizvodi reakcija
na vakcinu predstavljaju potencijalne alergene i mogu da izazovu
anafilaktički šok kod primaoca. Hemijski otrovi slabe imuni sistem tela,
koji počinje da se bori protiv tih čudnih supstanci kao što je
formaldehid, koji je, u stvari, tečnost za balsamovanje. U međuvremenu,
virusi i / ili bakterije su pronašli ćelije, u koje će se useliti,
koristeći pri tom ćelijsku strukture DNK i RNK za sopstveno
razmnožavanje. Kada se dovoljno razmnože, mogu da napadnu telo, koje je
već oslabljeno toksičnim hemikalijama.

Svrha
vakcinacije sastoji se u tome da telo navede da proizvodi antitela koja
će za izvesno vreme obezbediti imunitet od određene bolesti. Međutim,
vakcine ulaze direktno u telo i njih jetra ne „cenzuriše“. Pored
antibiotika i hemikalija koje umrtvljuju viruse, vakcine se prvenstveno
sastoje od stranih proteina životinjskog porekla. U normalnim
okolnostima se -- radi zaštite organizma -- konzumirani proteini,
hemikalije i druge supstance obrađuju se u jetri. Međutim, vakcinacijom
se te strane supstance unose direktno u krvotok što može da predstavlja
veliki i težak šok za odbrambeni sistem.

Samo
davanje vakcina radi izazivanja reakcije u vidu proizvodnje antitela
ništa ne znači. Jedina istinska antitela su ona koja dobijamo prirodnim
putem, dok se ubrizgavanjem vakcine remete veoma osetljivi odbrambeni
mehanizmi kod čoveka. U normalnim okolnostima bolest sponatno ulazi u
telo i filtrira se kroz složenu mrežu telesne odbrane, dok vakcine,
ubrizgane direktno u krvotok, zaobilaze mnoge od tih odbrambenih sistema
i dobijaju neposredan pristup tkivima i organima. Nakon
što su se virusi iz vakcine uspešno suočili sa različitim elementima
imuniteta, oni će se -- kada T-ćelije naiđu na neke druge i nove viruse
-- prilagoditi prethodnoj situaciji, a odbrana će ih pustiti da žive i
sporo se umnožavaju. Sve ovo podseća na AIDS.

U
vezi sa virusom side postoje neka sporna pitanja. Kako je ušao u ljude
kada ga nikad ranije nisu imali? Prema nekim teorijama, ne moramo da
tragamo dalje od polio-vakcine. Dr Džonas Salk razvio je polio-vakcinu
sa mrtvim virusima, a zatim je dr Albert Sejbin 1959. godine osmislio
način da ubaci oslabljene polio-viruse u čoveka. Nju je nazvao oralnom
vakcinom sa živim virusima protiv poliomijelitisa. Čim se Sejbinova
vakcina pojavila na tržištu, odmah je izbila u prvi plan, a Salkova
vakcina je gurnuta u stranu. Milioni ljudi su progutali oslabljene
polio-viruse, ali su sa njima progutali još nešto.

Osim
oslabljenih polio-virusa, ova vakcina sadrži još mnogo drugih
supstanci. Tu su strani proteini, klice i virusi koji su se nalazili u
bačvama kompanije za proizvodnju vakcine, u kojima su uzgajani
specifični virusi za vakcinaciju. U slučaju Sejbinove oralne
polio-vakcine tu se nalazio i SV-40. To je jedan moćan i veoma opasan
virus, koji nikada ranije nije unošen u čoveka. Jedini način, na koji se
taj virus prirodno može dobiti je konzumiranje tek ubijenog, nekuvanog
afričkog majmuna. Kada su istraživači razvili te polio-kulture, koje su
date milionima ljudi u obliku vakcine, načinili su malu grešku: te
kulture su bile kontaminirane virusima SV-40, koji su se nalazili u
ćelijskim kulturama majmunskih bubrega, koji su korišćeni u proizvodnji
vakcina. Međutim, sa tada dostupnim tehnikama, naučnici nisu mogli da
utvrde da se virus nalazio u kulturama iseckanih majmunskih organa u
njihovim laboratorijama. Tek su 80-tih godina prošlog veka otkrili ono
što su više od 20 godina unosili u čoveka.

Danas
postoje naučnici koji veruju da je ubacivanje virusa SV-40 u čoveka od
1960. godine pa naovamo postavilo osnovu za užasnu pošast koju sada
imamo. To je sindrom humane imunodeficijencije i njegov prekursor HIV.
Ne samo da SV-40 započinje proces slabljenja imunog sistema, koji
HI-virus nastavlja, već izgleda da SV-40 deluje kao okidač za pokretanje
HIV-a. Međutim, HIV mora prvo da uđe u telo. To zahteva određene
aktivnosti, za koje su zainteresovani samo određeni ljudi. Međutim, kada
se jednom nađe u telu, onesposobljavajući efekat SV-40 virusa omogućuje
HI-virusu da započne sa radom, a da ga prirodna odbrana tela ne može
uništiti. Ovaj virus, moćni imunosupresor i okidač za pokretanje HIV-a,
bio je, u stvari, uzročnik side u ljudskom rodu.

Kada
je virus SV-40 već jednom ubačen u dovoljan broj ljudi, on može, pod
određenim uslovima, da se dalje prenositi na druge. Tako je SV-40
pronađen kod osoba sa leukemijom, tumorom mozga i drugim tipovima raka, a
nađen je i kod ljudi sa HI-virusom. Skoro beskonačan broj majmunskih
virusa može da kontaminira polio-vakcine. Zato nije nikakvo iznenađenje
što se čitav niz virusa pronalazi se kulturama vakcina. Kao što je
poznato, polio-vakcina sadrži ćelijsku kulturu majmunskih bubrega i
teleći serum, odakle sva ta pošast potiče.

Godine
1992. britanski medicinski časopis „Lancet“ objavio je dve važne
stvari. Prvo, oralna polio-vakcina je eksperimentalno korišćena sredinom
70-tih za lečenje povratnih herpesa. Drugo, vakcina je mogla da bude
kontaminirana nizom retrovirusa (sporo delujućih virusa), a HIV je jedan
od njih, dakle retrovirus. Istaknuti istraživači side svesni su tih
činjenica. U traženju uročnika side, neki od njih idu korak dalje od
polio-vakcine i ukazuju i na druge vakcine kao na prenosnike side. Dr
Robert Galo vodeći je istraživač u oblasti side sa Nacionalnog instituta
za rak. On je 1987. godine izjavio „London tajmsu“ da je vakcina protiv
variole okidač side.

Još
daleke 1965. godine istraživači su utvrdili da je, nakon davanja orlane
polio-vakcine, virus SV-40 pronađen u sadržaju creva. To je moglo da
se dogodi samo ako se SV-40 nalazio u oralnoj vakcini i ako je bio
dovoljno vitalan da se razmnožava dovoljno brzo da bi se ubrzo nakon
unošenja pronašao u stolici. Ako su naučnici znali da se velike količine
ovog virusa nalaze u telu već nekoliko dana nakon primanja vakcine,
zašto je onda zapadnjačka farmaceutska industrija nastavila da proizvodi
polio-vakcine?

Jedan
članak iz 1964. godine navodi da je SV-40 pronađen u stolici kod 10 od
35 dece koja su dobila oralnu polio-vakcinu. Od 1960. godine, virus
SV-40 je temeljno istraživan i pri tom je ustanovljeno da su njegove
kliničke manifestacije u laboratorijskim životinjama slične tzv. virusu
side, a povezan je i sa rastom tumora i urođenim manama.

Sve
pomenuto skreće pažnju na kampanje vakcinacije protiv variole.
Zahvaljujući „prosvetljenim civilizacijama“ Evrope i severne Amerike,
godinama su činjeni ogromni napori da se ljudi drugih zemalja vakcinišu
različitim vakcinama. Sedam zemalja u centralnoj Africi ima najviše
stope side: Burundi, Malavi, Ruanda, Tanzanija, Uganda, Zambija, Zair, a
to su upravo zemlje sa najvećim brojem vakcinisanih ljudi. Prema
Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO), Brazil je jedina zemlja južne
Amerike, koja je uključena u kampanju vakcinisanja protiv variole i ima
najveću stopu pacijenata obolelih od side na tom kontinentu.

U
periodu kada je držala sanatorijum u Južnoafričkoj Republici,
Todoksinova naučna grupa radila je na tome. Naime, mi smo tada uspeli
da iznesemo jedan veći broj doza vakcina koje su davane afričkoj deci.
Ispitivanje tih vakcina izvršeno je u eminentnim laboratorijama u
Srbiji, koje, razumljivo, ovom prilikom neću navoditi. Tada je otkriveno
da je u svakoj dozi od ispitivanih vakcina postojao izuzetno visok
sadržaj teških toksičnih metala -- živa, olovo, nikl i drugi. Dovoljno
je jednom novorođenčetu dati jednu takvu vakcinu da mu se uništi koštana
srž, koja je glavna potpora odbrane čitavog organizma. Ako još pomenemo
i razne dodatne revakcinacije u toku života, oda je potpuno jasno da
svaka od njih samo uvećava rizik za nastanak najtežih oboljenja, pa čak i
side. U tom slučaju, ona se javlja potpuno bez prisustva HIV-virusa sa
svim onim pratećim, katastrofalnim bolestima, jer je time suprimirana
glavna delatnost koštane srži, a to je proizvodnja odbrambenih ćelija.

Postoji
još jedan faktor koji treba uzeti u obzir pri razmatranju mogućih veza
između vakcina i HI-virusa, a to je faktor genetskih mutacija. Pošto
vakcine sadrže niz stranih virusa, one nakon ulaska u ljudsko telo
(ubrizgavanjem direktno u krvotok) imaju sposobnost da deluju na ljudska
tkiva i da postanu deo njih. Sem toga, virusi imaju sposobnost da
prenose genetske otiske sa jednog domaćina na drugog. Pošto sadrže čist
genetski materijal (RNK i DNK), mogu da ga prenesu na novog domaćina i
da napadnu njegove ćelije.

Polio-vakcina
sadrži, na primer, ćelije majmunskog bubrega i teleći serum, dok se
kombinovana vakcina protiv malih boginja, zauški i rubeola priprema se u
pilećem embrionu. Majmunski bubrezi, teleći serum i pileći embrion
predstavljaju strani proteinski ćelijski materijal. Umesto da prolaze
kroz stomak i delimično prerade, oni se u svom sirovom stanju direktno
ubrizgavaju u krvotok, pa tako toga mogu da promene našu genetsku
strukturu i nanesu veliku štetu ljudskom organizmu.

RNK-virusi
mogu da priđu ćelijskoj DNK, stvore sopstvenu virusnu DNK-verziju (kao
negativ fotografije) i tu virusnu DNK ubace u ljudsku ćeliju. Ako
virusi nose genetski materijal drugih živih vrsta, oni će na ovaj način
uneti i taj materijal. Zato se postavlja pitanje da li programi
vakcinisanja protiv gripa, poliomijelitisa, zauški i rubeole mogu da
unesu u ljude RNK za formiranje „provirusa“, koji se kasnije ispoljava u
vidu bolesti, kao što su reumatoidni artritis, multipla skleroza i rak.

U
istraživanju devetnaestoro dece sa hroničnom reumatoidnom bolešću,
virus rubeole je izolovan iz ćelija sedmoro dece, ali nije pronađen ni u
jednom slučaju kontrolne dece. Većina dece je primila živu vakcinu
protiv rubeole. Zanimljiv je slučaj 19-godišnjeg regruta, koji je na
lekarskom pregledu klasifikovan kao zdrav. Dva meseca kasnije,
vakcinisan je protiv adenovirusa, malih boginja, rubele, gripa i drugih
bolesti i u roku od dve ili tri nedelje dobio je potpuno razvijenu sidu.
Kasniji izveštaj je glasio da je asimptomatski inficiran pre nego što
je ušao u službu. Međutim, nije imao HIV do vakcinacije – a to se zatim u
roku od nekoliko nedelja prometnulo u sidu.

Biološki
ili genetski inženjering danas su ružna reč, koja označava promenu i
izobličenje ćelija u nešto sasvim drugo. Ljudi ga se boje, i to sa
dobrim razlogom. Međutim, u vakcinaciji to se praktikuje godinama.
Džošua Lederberg sa katedre za genetiku Medicinskog fakulteta
Univerziteta u Stenfordu izjavio je još 1967. godine: „Upotrebom živog
virusa u masovnim kampanjama vakcinisanja, mi već sprovodimo genetski
inženjering u velikim razmerama“. Takođe je rekao da „živi virusi
predstavljaju genetičke poruke korišćene za programiranje ljudskih
ćelija“.

Kada
se osoba vakciniše u vreme kada se njeno telo bori sa bolešću koja se
nalazi i toj vakcini, ona može iznenada da bude nadvladana još gorim
napadom bolesti. To se naziva provokativni efekat vakcina. Kada se
vakcina tokom inkubacionog perioda bolesti ili tokom latentne infekcije
ubrizga u tkivo, može dovesti do akutnog napada bolesti. To znači da je
inkubacioni period skraćen ili je latentna infekcija, koja možda ne bi
dovela do ispoljavanja bolesti, pretvorena u klinički napad. Tifusna
groznica i poliomijelitis su dve bolesti, kod kojih je tzv. provokacioni
efekat najviše proučavan, ali postoje dokazi koji pokazuju da se on
javlja i u slučaju drugih bolesti.

Opasno
je i obmanjujuću tvrdnju da nas vakcina čini „imunim“ ili da nas štiti
od akutnih bolesti, ako ona samo potiskuje bolest dublje u unutrašnjost
organizma. Zbog toga bolest nosimo hronično, pri čemu naši odgovori na
nju postaju sve slabiji, a sklonost ka izlečenju ili spontanom
razrešavanju postaje sve manja. Vakcinacija može da izazove promene u
sporim virusima i promene u mehanizmima DNK. Pošto se ubrizgavaju
direktno u krvotok i time zaobilaze prirodne imunosisteme tela, vakcine
mogu da prevare telo, kako bi ih prihvatilo kao prirodne supstance koje
ne treba uništiti.

Živi
virusi, koji se putem vakcine ubrizgavaju u ljudsko telo, sposobni su
da u njemu, u latentnom obliku, žive godinama. Decenijama kasnije mogu
da se aktiviraju, razmnožavaju i izazivaju promene u telesnim tkivima i
organima. Taj razvoj se vrši na taj način što virusi vezuju svoj
genetski materijal kao ekstra česticu (epizom) za genom ćelije domaćina,
koji predstavlja jedan set hromozoma i njihovih gena koji se nalaze u
svakoj telesnoj ćeliji. Prilikom razmnožavanju genoma domaćina (da bi
se načinila nova ćelije) razmnožava se i virus. Dok ćelija-domaćin
nastavlja sa vršenjem većine svojih normalnih funkcija, virus vrši svoje
dodatno kodiranje.

Ovim
procesom naročito je pogođena timusna žlezda, čiji je sekret timozin
neophodan za sazrevanje i funkcionisanje T-limfocita u telu.
Abnormalnosti u funkcionisanju timusa dovode do niza poremećaja
imuniteta koji se manifestuju pojavom autoimunih i neoplastičnih
bolesti. Poznato je da pacijenti sa leukemijom, rakom i reumatoidnim
artritisom imaju poremećen timusno-zavisni imuni sistem. Zanimljivo je
da se timusna žlezda brže degeneriše kod Amerikanaca nego kod ljudi iz
Indije, gde se daje manji broj vakcina.

Postoji
previše nepoznatih stvari o opasnostima od efekata vakcinacije, u
poređenju sa opasnošću od dobijanja i patnje od različitih bolesti.
Većina slučajeva malih boginja (rubeola), kada je veliki deo
populacije izložen klicama, nije ozbiljna, a njeni simptomi se generalno
povlače u roku od dve nedelje. Međutim, jedan slučaj u 100.000 dovodi
do subakutnog sklerotičnog panencefalitisa (SSPE), odnosno do
smrtonosnog otvrdnjavanja mozga. Ljudi koji su vakcinisani protiv malih
boginja su, međutim, izloženi četiri puta većoj verovatnoći dobijanja
bolesti, od kojih nisu bili vakcinisani.

Prenošenje
malih boginja je jasno dokumentovano među vakcinisanim osobama. U nekim
velikim epidemijama 95% populacije bilo je vakcinisano. U medicinskim
udžbenicima može se pročitati da vakcina protiv malih boginja može da
prouzrokuje probleme sa učenjem -- retardaciju, ataksiju, aseptični
meningitis, poremećaje sa napadima, paralizu i smrt. U sekundarne
komplikacije ove vakcine spadaju encefalitis, subakutni sklerozni
panencefalitis, multipla skleroza, toksična epidermalna nekroliza,
anafilaktički šok, Rejev sindrom, Gijen-Barov sindrom, poremećaji u
zgrušavanju krvi, juvenilni dijabetes, Hočkinova bolest i rak. Sa
pojavom vakcine protiv malih boginja javili su se novi, čudni oblici
„malih boginja“. Slični rezultati su usledili i nakon uvođenja drugih
vakcina. To su bolesti sa novim, zapanjujućim nizom komplikacijama.
Sindrom atipičnih malih boginja – upala pluća, petehije (kožne mrlje),
edemi i jak bol – ne samo da je teško prepoznati kao male boginje, već
je često u potpunosti zanemaren.

Zbog
bolje obrade i veće higijene rana, broj slučajeva tetanusne infekcije
se tokom XX veka postepeno smanjivao i to je počelo pre nego što je
razvijena vakcina protiv tetanusa. U slučaju povrede, ranu treba dobro
očistiti i ne dozvoliti da se zatvori, dok ne dođe do zaceljenja ispod
površine kože. Pažljivo pranje sapunom i vodom, vodonikperoksidom ili
nekim drugim dezinfekcionim sredstvom uklanja opasnost od infekcije
tetanusom. Iako 40% populacije sada nije vakcinisano protiv tetanusa,
broj slučajeva ove bolesti i dalje opada.

Vakcina
protiv tetanusa može da dovede do niza ozbiljnih komplikacija,
uključujući tu povratni apsces (gnojni proces), visoku tempearaturu,
oštećenje nerva unutrašnjeg uha, anafilaktički šok, gubitak svesti i
demijelinizirajuću neuropatiju (progresivnu degeneraciju nerava).
Revakcinacija protiv tetanusa izaziva privremen pad broja T-limfocita u
krvi ispod normale, a njihovo najveće smanjenje sledi dve nedelje posle
vakcinacije. Ti izmenjeni odnosi u padu broja T-limfocita slični su
onima kao kod osoba obolelih od side.

Slučajevi
difterije su retki. U periodu od 1900. do 1930. godine, pad broja
slučajeva difterije je bio veći od 90%, a tek kasnije je razvijena
vakcina protiv difterije. Do pada broja slučajeva došlo je zahvaljujući
boljoj ishrani i sanitarnim uslovima. U saradnji sa FDA, Američki biro
za biologiju je 1975. godine, podneo izveštaj koji je otkrio da toksoid
difterije nije, kao agens za imunizaciju, efekasan u meri, u kojoj bi se
to moglo očekivati. Zato se difterija može pojaviti i kod vakcinisanih
osoba, a i sama trajnost toksoidovog imuniteta je pod znakom pitanja. O
ovome još nekoliko podataka. Nemačka je otpočela sa obaveznom
vakcinacijom protiv difterije 1939. godine. U roku od samo tri godine
među vakcinisanim osobama bilo je 150.000 obolelih, a u Francuskoj (do
1943. godine) bilo je 47.000 takvih slučajeva. Međutim, u Norveškoj,
koja je dosledno odbijala vakcinaciju, bilo je samo 50 obolelih od
difterije.

Poliomijelitis
(spinalna dečja paraliza) može da dovede do ozbiljne paralize, ali 90%
izloženih, čak i tokom epidemije, ne ispoljava nikakve simptome. Nakon
proizvodnje Salkove vakcine 1955. godine, na tržištu se 1959. godine
pojavila i Sejbinova oralna vakcina, pa je zabeležen nagli pad slučajeva
poliomijelitisa. Danas se polio skoro i ne javlja, pa su mnoge evropske
zemlje odbile da koriste polio-vakcinu. Uprkos tome, broj
polio-oboljenja nastavila da opada istim tempom kao u Americi, gde se ta
vakcinacija sprovodi. Naučna istraživanja vršena su u oblastima, u
kojima je sprovedena vakcinacija protiv poliomijelitisa. Često se dešava
da se stopa polio-infekcije udvostručila nakon vakcinacije.

Dr
Džonas Salk razvio je prvu polio-vakcinu 1955. godine i za njenu
proizvodnju koristio mrtve polio-viruse. On je 1976. godine svedočio
pred kongresnim komitetom SAD da je oralna vakcina sa živim virusom bila
glavni, ako ne i jedini, uzrok svih prijavljenih slučajeva
poliomijelitisa od 1961. godine. Godine 1955. počeli su da se javljaju
slučajevi nove bolesti. Nazvana je paralitički poliomijelitis. Ova nova
bolest je i potpunosti bila prouzrokovana polio-vakcinama.

Poliomijelitis
zahteva posebnu brigu. Međutim, poznato je da su kalijum, jod, kalcijum
i magnezijum značajni za uspešno lečenje poliomijelitisa. Poznato je da
je prerađeni šećer izvlači kalcijum iz tela, pa polio-virus može da
napadne nerve. Čim se poliomijelitis pojavi, pacijenta treba smestiti u
toplu kupku, pri čemu mu samo glava viri iz vode i držati ga tu nekoliko
sati. To pomaže lekukocitima da se bore protiv virusa. Takođe se
preporučuju visoke doze vitamina C.

Iako
je broj „divljeg“ tipa polio-virusa nastavio da opada, brojnost
vakcinom indukovanog tipa se znatno povećala. Polio, od koga se
obolevalo prirodno, tj. ne od polio-vakcine, poslednjih nekoliko
decenija je postao toliko redak da su mu medicinski eksperti dali
posebno ime „divlji“ polio. U detaljnom istraživanju desetogodišnjeg
perioda (1973—1983), centri za kontrolu bolesti (CDC) sa sedištem u
Atlanti (SAD) ustanovili su da je 87% svih slučajeva poliomijelitisa
prouzrokovano polio-vakcinom. Izveštaj je takođe napomenuo da je petoro
Amerikanaca dobilo poliomijelitis tokom putovanja u strane zemlje. U
vezi sa oralnom polio-vakcinom postoji poseban – veoma opasan – problem,
koga bismo morali da budemo svesni: Ako je ova vakcina data detetu,
dovoljno je da dotaknemo dete i da dobijemo paralitički polio – visoko
zarazni polio-virus iz vakcine prošao je kroz kožu.

Bendžamin Sendler, lekar pri Otinskoj bolnici za veterane u Severnoj Karolini, objavio je 1948. godine knjigu Ishrana sprečava poliomijelitis.
Kada osoba jede znatne količine hrane koja sadrži prerađene šećere,
kaže se u knjizi, šećer izvlači kalcijum iz kostiju, mišića i nerava, pa
je polio-virus u stanju da napadne oslabljene nerve, što ima za
rezultat obogaljujući poliomijelitis. Statistike su pokazale da su
zemlje sa najvećim unosom šećera po glavi stanovnika imale najveći broj
slučajeva poliomijelitisa. Tokom leta deca jedu najviše hrane koja
sadrži šećer (gazirana pića, sladoledi, slatkiši, itd.), a dobro je
poznato da polio napada baš leti. Primena polio-vakcine je počela
sredinom 50-tih godina prošlog veka. Otada je usledio tako upečatljiv
porast broja slučajeva poliomijelitisa da vlada trend zvaničnog
prijavljivanja slučajeva poliomijelitisa kao „meningitisa“.

Zauške
su retko opasne u detinjstvu; obično nestaju u roku od 10 dana nakon
oboljevanja na prirodan način, a kao rezultat bolesti stiče se imunitet.
Međutim, opasno je kada ih dobiju muškarci posle puberteta. Kod oko 35%
obolelih, one razvijaju orhitis (zapaljenje testisa), što može
da dovede do trajnog steriliteta. Pošto vakcina protiv zauški pruža
privremeni imunitet koji postepeno slabi i nestaje, to se dešava da
dečaci koji su već primili vakcinu protiv zauški dobiju zauške tokom
života sa opasnim komplikacijama. Statistike otkrivaju da se zauške sve
češće javljaju nakon detinjstva, i to kao posledica vakcinacije protiv
zauški. Vakcina protiv zauški, takođe, može da izazove neposredne i
štetne reakcije, uključujući tu i napade groznice, osipe, jednostranu
nervnu gluvoću i encefalitis. Primena vakcine tokom adolescencije mogla
bi samo da produžava problem slabljenja imuniteta i da pomeri pojavu
bolesti i njene komplikacije na još stariju populaciju.

Iz
godine u godinu vakcine protiv gripa (influence) variraju po tipu i
efektima. U pokušaju da se savlada epidemija gripa za datu godinu,
stalno se razvijaju novi sojevi virusa, što znači da vakcinacija protiv
gripa iz prethodne godine ne može da pomogne osobi tokom naredne godine.
Više od 500 ljudi, koji su 1976. godine primili vakcinu protiv gripa u
SAD, ostalo je paralizovano uz Gijen-Barov sindrom, a od tog broja umrlo
je 30 lica. Medicinski izveštaji otkrivaju da su multipla skleroza i
Gijen-Barov sindrom bili jedan od efekata programa vakcinacije protiv
svinjskog gripa. Sem toga je moguće da virus iz vakcine protiv svinjskog
gripa oštećuje ili uništava mijelin koji oblaže spoljašnost nerava.

Dr
Robert Kouč sa Bejlor-univerziteta iz Hjustona (Teksas) svedočio je
1982. godine pred Američkim savetodavnim komitetom za zdravstvenu
zaštitu, koji je nadležan za imunizaciju. On je govorio o većem broju
starijih osoba koje su imale istoriju hroničnih poremećaja. Nakon što su
primili vakcinu protiv gripa, neke od alergija i drugih zdravstvenih
poremećaja su se pogoršali; kod bolesnika sa hipertenzijom došlo je do
porasta krvnog pritiska; kod dijabetičara se javio povećan nivo šećera u
krvi; kod osoba sa gihtom stanje se pogoršalo, a kod lica sa
Parkinsonovom bolešću došlo je do povećanja nestabilnosti i
nespretnosti.

Kada
dete dobije rubeole, rezultat je blaga bolest sa malo problema.
Simptomi su: curenje iz nosa, bol u grlu, veoma blaga temperatura i
donekle uvećani, osetljivi limfni čvorovi sa strane vrata, dok se na
koži pojavljuju ružičaste, blago uzdignute ospe. Međutim, ako trudnica
oboli tokom prva tri meseca trudnoće, može roditi dete sa urođenim
manama (defekti ekstremiteta, mentalna retardacija, poremećen vid,
oštećen sluh ili srčane mane). S toga je očigledno opasno vakcinisati
devojčicu protiv rubeole. Imunitet nestane kasnije kada je ona već
odrasla osoba i može na koži da dobije rubeolu. To je dovoljan razlog,
zbog čega vakcinu protiv rubeole ne treba davati deci. Iako je u
medicinskim krugovima poznato da približno 25% vakcinisanih gubi
imunitet u roku od pet godina, deci se MMR-vakcine, koje uključuju
vakcinu protiv rubeole, i dalje daju rutinski. Ni dečake ne treba
vakcinisati protiv ove bolesti, pošto je ona za njih relativno
beznačajna. Sa druge strane, vakcinacija protiv rubeole povećava šanse
da trudna žena dobije rubeolu od deteta koje je nedavno vakcinisano.

U
negativne sporedne efekte vakcinacije protiv rubele spadaju: artritis,
artralgija (bol u zglobovima) i polineuritis (bol perifernih nerava ili
paraliza). Neobična je činjenica da su dva medicinska časopisa izvestila
da se u mnogim bolnicama od celokupnog osoblja zahteva da primi
vakciunu protiv rubeole. Dok lekari odbijaju da prime vakcine, drugo
bolničko osoblje ih dobrovoljno prima. U drugom izveštaju je pomenuto da
90% akušera i više od 2/3 pedijatara odbija da primi vakcinu protiv
rubeole.

Veliki kašalj (pertusis)
može da bude opasno oboljenje. Jak kašalj može toliko da oslabi telo,
da osoba umire od nedostatka kiseonika. U većini slučajeva, bolest nije
fatalna, ali je najopasnija kada je dobiju deca mlađa od šest godina. Ne
izgleda da ijedan poznati antibiotik i ublaživač kašlja može da
poboljša stanje. Način razvoja imuniteta protiv velikog kašlja nije
jasan, zbog čega malo znamo o principu imunizacije protiv bakterije koja
ga izazova. Da bi se stvorila zaštita od kašlja, daje se cela
bakterija, kako bi se domaćinu omogućilo da stvori efikasan imunološki
odgovor. Zbog toga se uključuju sve komponente bakterije, uključujući tu
i toksične.

Broj
slučajeva velikog kašlja opadao je u godinama pre uvođenja vakcine
protiv pertusisa. Od 1900. do 1935. godine stopa smrtnosti od ove
bolesti je opala u SAD za 79%, ali je, zbog problema sa vakcinom, stopa
smrtnosti od početka vakcinacije ponovo porasla. Izveštaji u medicinskoj
literaturi o ozbiljnim štetnim posledicama (šok i oštećenje mozga)
kod odojčadi primalaca vakcine protiv pertusisa odnose se na period od
1930. godine do danas. Mnogobrojni dokazi su povezali vakcinu protiv
velikog kašlja sa kasnijom pojavom astme i polenske groznice. Sem toga,
vakcina protiv pertusisa efikasna je 40–45%, a njen imunitet je
kratkotrajan. Pri tom rizik od pojave infekcije iznosi 95% samo 12
godina nakon vakcinacije.

DTP
predstavlja kombinovanu vakcinu sastavljenu od vakcina protiv
difterije, tetanusa i pertusisa i se najčešće se daje maloj deci.
Opasnosti vakcina protiv tetanusa, difterije i pertusisa su već
razmotrene. DTP-vakcina ih sve kombinuje u jedan „paket“, pri čemu
zvaničnici zdravstvenog odseka u svim državama rutinski zahtevaju da
svako dete dobije ovu vakcnu, da bi moglo da pohađa državnu školu.
Vakcine protiv difterije, tetanusa i pertusisa se obično daju u jednoj
dozi, zvanoj „DTP-vakcina“. Formaldehid, timerozal (jedinjenje žive) i
aluminijum fosfat (sve jaki otrovi) koriste se za „stabilizaciju“
klica u DTP-vakcini, ali i za niz drugih vakcina. Otrovne hemikalije
koje se koriste za „stabilizaciju“ dovode do toga da neki virusi obole,
neki uginu, a neki se potpuni oporave. A onda se pitamo zašto, nakon
vakcinacije, deo dece dobija neku čudnu bolest?

Jedno
dete će razviti jednu, a drugo drugačiju vrstu bolesti, što zavisi od
toga, u kom će se smeru krenuti većina oslabljenih virusa. Razvoj
bolesti zavisi i od drugih virusa, koji se nalaziti u goveđem ili
majmunskom gnoju, iz koga su uzeti virusi. a zavisi i od opšteg zdravlja
deteta i njegove ishrane, kao i od broja vakcina koje dobija u datom
trenutku. Pri tom je važno da li se radi o prvoj vakcinaciji ili trećoj,
odnosno četvrtoj u seriji. Nakon ubrizgavanja, brzo cirkulišući krvotok
nosi celu „kolekciju“ hemikalija i virusa i brzo razdvaja viruse od
hemikalija, koje su ih držale u oslabljenom stanju. Posledično,
hemikalije slabe imuni sistem, dok strani virusi počinju da rastu i da
se razmnožavaju. Na svakom pakovanju DTP-vakcine piše da „simptomi
povezani sa neurološkim poremećajima“ i „prekomerno vrištanje“ mogu da
uslede nakon vakcinacije. DTP može da prouzrokuje i temperaturu preko
39,5⁰C, konvulzije, izmene svesti, fokalne neurološke znake, vrištanje, šok, kolaps, trombocitopeničnu purpuru.

Pored
DTP-vakcine, MMR kombinovana vakcina predstavlja još jednu značajnu
vakcinu koja se daje deci. Ona se sastoji od oslabljenih virusa malih
boginja, zauški i rubole. Ova vakcina se obično daje u obliku samo jedne
injekcije detetu od 15 meseci ili starijem. MMR izaziva iste probleme, o
kojima je ranije bilo reči pod pojedinačnim vakcinama protiv malih
boginja, zauški i rubeole. Pošto se tri vakcine kombinuju u jednu, to
postoji, kao i slučaja DTP vakcine, dodatna opasnost zbog naglog i
prevelikog opterećivanja dečjeg imunog sistema.

Posebno
opasna komponenta MMR-vakcine jeste sredstvo protiv rubeole.
Istraživanje iz 1988. godine, koja je objavio britanski medicinski
časopis „Lancet“, otkriva da MMR-vakcina može da predstavlja uzrok
autizma. Autizam se obično razvija pre 30 meseci starosti, kada pogođena
deca gube intelektualne i više moždane funkcije. Ona postaju povučena,
okrenuta sebi, nesposobna za komunikaciju. Posle vakcinacije se kod
jednog dela dece, osim autizma, razvijao i jedan neobičan crevni
problem. Tom novom crevnom oboljenju dato je ime
ileo-limfoidno-nodularna hiperplazija.

Abnormalna
imuna reakcija može da predstavlja uzrok koji leži u osnovi brojnih
slučajeva autizma. Naime, pri reakciji na MMR-vakcinu, telo deteta
proizvodi antitela koja napadaju mozak i razlažu mijelin. Mijelin oblaže
nervna vlakna i služi kao izolacija, pa zahvaljujući tome nervni
signali mogu da prolaze kroz telo. Nijedno od dece koja nisu obolela od
autizma nije ispoljilo proizvodnju antitela, koja predstavljaju znak
neobične reakcije na vakcinu protiv malih boginja. Koristeći uzorke
seruma 125-oro autistične dece i 92 zdrava, kontrolna deteta, antitela
su analizirana metodama ELISA i imunobloting. ELISA-analiza pokazala je
znatan porast nivoa MMR-antitela kod autistične dece, dok je
imunobloting-analiza otkrila prisustvo neobičnog MMR-antitela u 75 od
125 (60%) uzoraka seruma autistične dece, ali ne i u kontrolnim uzorcima
seruma. Ovo antitelo je specifično detektovalo protein od 73–75kD iz
MMR vakcine.

Velike boginje (variola)
je opasna zarazna bolest zbog koje je uvedena vakcinacija. Edvard
Džener je otkrio da može da vakciniše ljude koristeći kravlje boginje i
činilo se da to daje ljudima imunitet protiv variole. On je koristio
mrtve ili oslabljenje klice od ove opasne bolesti i unosio ih u telo
druge osobe. Pri tom je neobično da je njegov postupak bio manje opasan
od kasnijih vakcina. Zapanjujuća je činjenica da se 90% svih slučajeva
velikih boginja javlja nakon što je osoba vakcinisana. Kako bi se
izbegle tužbe zbog nesavesnog lečenja, smrtni slučajevi od velikih
boginja, koji se jave odmah posle vakcinacije, ponekad se nazivaju
drugim imenom, npr. pustularni ekcem.

Dr
Čarls Kembel je ustanovio da se velike boginje, kao i malarija, prenose
insektom koji sisa krv i da ova oboljenja nisu infektivna. Nakon
pažljivog eksperimentisanja utvrdio je da variolu prouzrokuje ubod
stenice (Cimex lectularius). Ova mala stvorenja su, nekad
davno, boravila u slamaricama. Međutim, to nije sve. Dr Kembel je uočio
da je količina ospi (ožiljaka) na koži od velikih boginja u direktnoj
vezi sa količinom sveže biljne hrane koju osoba jede ili ne jede. Prema
tome, velike boginje predstavljaju samo još jednu od nekoliko „bolesti
prljavštine“, uključujući tu i tifus (uzročnik: telesni vaši), bubonsku
kugu (prenose je vaši na pacovima i kontakt sa izmetom pacova), tifusnu
groznicu i koleru (prenose se preko kontaminirane vode). Očigledno,
rešenje za velike boginje leži u čistoj sredini i boljoj ishrani, a ne u
vakcinaciji.

Hepatitis
B predstavlja ozbiljno oboljenje jetre koje su dobijali narkomani, dok
nije dospelo u banke krvi i dato velikom broju ljudi koji su primali
tranfuziju. Kada je vakcina protiv hepatitisa B razvijena 70-tih godina
prošlog veka, mnogi lekari su bili zabrinuti da bi vakcina mogla biti
kontaminirana virusom side. Zanimljivo je pomenuti da je dve trećine
lekara sa hepatitisom B odbilo da primi vakcinu, Međutim, danas mnogi
lekari rutinski daju višestruke doze ove vakcine i veoma maloj deci.

Ovčije
boginje predstavljaju jedno od najblažih oboljenja u detinjstvu. Skoro
sva deca se inficiraju, a rezultat je razvoj trajnog imuniteta. Vakcina
protiv ovčijih boginja je razvijena 1973. godine. Za sada se uglavnom
koristi za decu obolelu od raka i leukemije. Kao što je poznato, virus
varičela zoster može, nakon prirodne infekcije ovčijim boginjama, ući u
nervne ćelije i kasnije se ispoljiti kao herpes zoster (pojasni herpes).
Radi se o veoma bolnim kožnim vezikulama koje mogu da budu prisutne
nekoliko nedelja. Međutim, vakcina protiv varičele može da izazova
herpes zoster i kod zdrave dece, a ovaj virus može da bude i uzrok raka.
Ova veza nikada nije dokazana, iako su se ljudske ćelije inficirane
virusom varičele zoster u laboratorijskom okruženju transformisale u
ćelije masovne vakcinacije.

Postojeći programi vakcinacije predstavljaju dva velika odstupanja od etike i tradicije medicinske prakse.

• 
  • Programi vakcinacije su u suprotnosti sa dugom tradicijom da sve
  tretmane treba individualizovati, naročito kada se radi sa supstancama
  koje mogu da izazovu štetne sporedne efekte.
  • Primanje vakcina je proglašeno obaveznim.
  
  
  

Masovne
vakcinacije su od suštinskog značaja za sadašnji uspeh u vakcinisanju
ljudi, a ne u savladavanju bolesti. Bez prinude, vakcinacija bi sasvim
nestala. Predlog Zakona o obaveznoj vakcinacije je 1962. godine iznet
pred američki Kongres, i po njemu bi, da je usvojen, svaka osoba u
Americi morala da bude vakcnisana. Međutim, Zakon o obaveznoj
vakcinaciji je osporen naporima grupa kao što su Nacionana zdravstvena
federacija, Hrišćanski naučnici, Prirodni higijeničari i drugi. Zbog
toga su se organizacije, rešene da prodaju vakcine u velikim količinama,
koncentrisale na donošenje Zakona o obaveznoj vakcinaciji u pojedinim
državama.

Trenutno,
sve države u SAD imaju neki oblik zakona o obaveznoj vakcinaciji, kojim
se zahteva od dece da budu vakcinisana protiv određenih dečjih bolesti
-- difterija, pertusis, tetanus, male boginje, zauške, rubeola i polio.
Ako se roditelji ne povinuju zakonu, njihovo dete možda neće biti
primljeno u školu, a oni mogu biti izloženi krivičnim gonjenju. Međutim,
najoštrija bitka se vodi na nivou osnovne škole. Lekari, škole, lokalni
i državni zdravstveni odseci govore roditeljima da državni zakoni i
školske uredbe apsolutno zahtevaju da se deca vakcinišu, kako bi bila
primljena u školu. Tokom procesa, ovi autoriteti navode na jasan utisak
da je vakcinacija obavezna i da nema izuzetaka.

Međutim,
roditelji uviđaju da su njihova deca mlada, ali da nemaju snagu
20-ogodišnjaka. Usput su ponešto čuli i o činjenicama da se u nekim
vakcinama nalaze živi virusi. Zbog toga, veliki broj roditelja pokušava
da izbegne vakcinaciju. Na njihovu zabrinutost se odgovara pretnjama
sudskim tužbama i oduzimanjem dece. Da li je uopšte tačno da je
vakcinacija obavezna bez izuzetka? U stvarnosti, svaka država obezbeđuje
mogućnost kojom se roditeljima dopušta da odbiju vakcine, na osnovu
jednog ili više razloga -- medicinskog, religioznog, ličnog,
roditeljskog protivljenja, itd.

• 1)Za
  medicinsko izuzeće je potrebno obezbediti medicinske razloge, zašto ne
  treba vakcinisati roditelje i / ili dete. Dete može biti oslobođemo ako
  roditelji mogu da obezbede pisanu izjavu ili uverenje lekara sa
  licencom, gde se navodi da bi vakcina bila štetna za zdravlje deteta.
  Međutim, lekari se obično plaše da sarađuju da ne bi imali probleme sa
  Odborom za licence u svojoj državi. Zbog toga se takve izjave daju dosta
  retko. U tom pismu je obično neophodno navesti razlog za traženo
  uverenje i vremenski period njegovog važenja. Mnogi zakoni ograničavaju
  sva takva pisma na jednu školsku godinu, pa se moraju obnavljati svake
  jeseni. Postoje dva medicinska razloga koja su najvalidnija: (1) strah
  od alergijske reakcije kod osetljivog deteta i (2) sprečavanje mogućeg
  oštećenja zbog oslabljenog imunog sistema. Oba se mogu javiti kod deteta
  koje je vakcinisano. Niko osim lekara i roditelja neće biti smatran
  odgovornim za takve posledice, pa je njihova odgovornost da zaštite
  dete.
  
• 2)Religijsko
  izuzeće je generalno bolje od medicinskog. Međutim, obično nije
  dovoljno samo navesti da ste religiozni ili da imate lična religiozna
  uverenja. Morate da pokažete dokaze da ste član crkve koja ne veruje u
  vakcinaciju. Nema puno takvih crkava (jedina priznata denominacija koja
  se pravno protivi vakcinaciji je Crkva hrišćanske nauke).
  
• 3)Treća
  mogućnost za izuzeće je oslobađanje na osnovu ličnog ubeđenja ili
  ličnog uverenja. Lično ste ubeđeni da vas ili vaše voljene ne treba
  vakcinisati. Dvadeset i dve američke države dozvoljavaju oslobađanje na
  osnovu roditeljskog protivljenja, ličnog uverenja, filosofskog ili
  drugog protivljenja.
  

Opšti
obrazac je da okružni ili državni zvaničnici izvrše snažan pritisak na
roditelje da pristanu na propise o vakcinaciji što je pre moguće, a
prete im sudskom tužbom i oduzimanjem dece, što kod roditelja stvara
paniku. Međutim, i medicinski autoriteti se nalaze u sopstvenom stanju
panike. Oni su dužni da primoraju neposlušnu porodicu da prihvati pravi
put, kako drugi ne bi sledili njihov primer. Tvrdi se da roditelji
zanemaruju svoju decu, ako ih ne vakcinišu. Pa ipak, postoji puno dokaza
o oštećenjima izazvanim vakcinama, što ukazuje na to da roditelji koji
ne dopuštanju da im dece budu vakcinisana ne zanemaruju svoju
odgovornost. Drugi argument je da zajednice moraju da zahtevaju da sva
deca budu vakcinisana, kako bi zaštitila drugu decu, što je besmisleno.
Zar druga deca nisu već vakcinisana i time potpuno zaštićena od tih
bolesti? Ako vakcine pružaju imunitet, onda će se razboleti samo
nevakcinisani.

Poznato
je da su zakon o obaveznoj vakcinaciji odbacile sledeće države, i to:
Engleska, Irska, Nemačka, Austrija, Švajcarska, Holandija i Španija.
Nigde i ni u jednom trenutku, vlada jedne zemlje nema pravo da
roditeljima ili deci daje vakcinu protiv njihove volje. Oni koji vladaju
i koji bi želeli da nametnu svoja mišljenja i gledišta imaju dva glavna
oružja koja mogu da koriste: nepoznavanje sopstvenih građanskih prava i
korišćenje zastrašivanja. Proglašavanje epidemije je poseban metod,
koji se često koristi za zastrašivanje javnosti i u borbi protiv
protivnika vakcinacije i revakcinacije. U Placitasu (Novi Meksiko, SAD)
nije bilo vakcinisano dovoljno ljudi, pa su lokalne novine navele da
vlada opasna epidemija velikog kašlja. Naslovne strane su objavljivale
zastrašujuće vesti. Međutim, u celoj oblasti je otkriveno samo tri
slučaja velikog kašalja, i to sva tri kod dece koja su vakcinisana
protiv te bolesti.

Za
više informacija o propisima o vakcinama, potrebno je nazvati jednu ili
više sledećih ustanova: Zdravstveni odsek u državi ili okrugu, Državni
odbor za obrazovanje ili Kancelariju nadzornika lokalnog školskog
okruga. Tražite kopiju Zakona o vakcinaciji. Ona će, u pisanom obliku,
sadržati zahteve i izuzeća. Još jedan izvor predstavlja lokalna državna
biblioteka. Pogledajte u državnim zakonima pod „Zakon o zdravstvenoj
zaštiti“ ili odeljke o zaraznim bolestima. Tu ćete naći listu obaveznih
vakcina, nakon čega slede izuzeća. Kao mogućnosti za izuzeće obično se
navode religijska ili medicinska uverenja. Možete i da nazovete ili
pišete državnoj upravi i tražite kopiju Zakona o vakcinaciji.

Glavni
faktor koji je doprinosio poboljšanju zdravlja u poslednjih 200 godina
je poboljšana ishrana. Skoro 90% od ukupnog pada stope smrtnosti kod
dece između 1860. i 1965. godine zbog velikog kašlja, šarlaha, difterije
i malih boginja bilo je pre uvođenja antibiotika i raširene vakcinacije
protiv difterije. Ako dete dobije neku od pomenutih bolesti, daleko je
manje izgleda da će bolest biti ozbiljna ako se kvalitetno hrani.

U
studiji koja je obuhvatila grupu dece obolelu od pertusisa, njih 90 je
lečeno sa 500 mg vitamina C dnevno tokom jedne nedelje. Deca su se
ponovo dobro osećala posle 15–20 dana, zavisno od toga da li su primili
intravensku ili oralnu dozu vitamina, dok je prosek kod vakcinisane
dece iznosio 34 dana. Da je uvedena i treća grupa, kojoj nije dat
nikakav poseban tretman, verovatno bi se i ona oporavila podjednako brzo
ili čak brže od vakcinisane grupe.

Oralno
davanje velike količine vitamine C je od velikog značaja. Ustanovljeno
je da su deca, uz ovakvu terapiju, bila bolesna samo jedan dan (bez
mučnine, povraćanja i nadražljivosti). Doze vitamina C iznosile su 1000
mg na svakih sat tokom čitavog dana. Pedeset tableta vitamina C od 500
mg rastvoreno je u šolji ključale vode, a zatim se dodaje 1/4 šolje
voćnog soka od ananasa, kajsije ili pomorandže. Svaka kafena kašičica
dobijenog rastvora sadržala je 500 mg vitamina C. Ukoliko se ovom
rastvoru dodaju kalcijum i pantotenska kiselina (vitamin B), mogu se
davati manje količine vitamina C. Vitamin C se stalno navodi u
medicinskoj literaturi. Ne samo da je potreban za sprečavanje pojave
infekcija uzrokovanih vakcinama, već su deca upravo ta kojima najviše
nedostaje vitamin C, a upravo njima vakcine mogu da nanesu najveću
štetu.

Mnogi
smrtni slučajevi su rezultat interakcije ishrane i vakcinacije. Pod tim
se podrazumeva opasna kombinacija vakcinisanja deteta koje se loše
hrani i jede malo voća, lisnatog povrća i drugih izvora hranljivih
sastojaka. Kada se takvo dete vakciniše, ono ulazi u reakciju „paralize“
imuniteta, pri kojoj je imuni sistem veoma opterećen. U pokušaju da se
izbori sa opasnim supstancama iz vakcine, organizam je izgubio otpornost
prema najbezazlenijim infekcijama. Ubrzo nakon toga sledi smrtni ishod.
Najbolji način za izgradnju prirodnog imunog sistema predstavlja
održavanje tela pravilnom ishranom i načinom života. Ishrana treba da
sadrži voće, žitarice, semenje i orašaste plodove. Potrebno je izbaciti
prerađeni šećer i proizvode od belog brašna. Svež vazduh, vežbanje,
dovoljan odmor i okrenutost religiji su neophodni za dobro zdravlje.

Ukoliko
se imunitet stvara na prirodan način, prirodnim sredstvima i
preparatima (Todoksinovim ili nekim drugim – postoje, naravno, i drugi
vrlo efikasni preparati), telo se dovodi u stanje ravnoteže. Ako
neuroimuni endokrini sistem funkcioniše kada treba i kako treba, onda je
potreba za primenom vakcine jednostavno svedena na minimum. Kao potpuno
neškodljivi dodaci svakodnevnoj ishrani, i to primenom u trajanju od
najmanje 42 dana, Todoksinovi preparati sa svoje strane mogu da pomognu
zdravoj ishrani organizma. Radi se (pojedinačnoj ili kombinovanoj)
primeni kaše, sirupa ili kapsula, a najbolje deluje kombinacija kaše ili
sirupa sa kapsulama. Ukoliko ne postoje neki posebno ispoljeni
zdravstveni poremećaji, dovoljno ih je uzimati tri puta dnevno. Bakterije i virusi ne napadaju zdravo telo, kao što ni insekti i biljne bolesti ne napadaju zdrave biljke.

Nisam mogla sve da procitam, ali procitavsi ovo malo, ja zaista ne znam sta da radim po pitanju MMR vakcine, psoto bez ostalih ne moze da se upise ni u vrtic, ni u skolu...

Strasno,ja nemam rjeci za tako nesto!Trovanje djece,eeeee?!!

Pa da, gledaju da nas sve pobiju, da se rikava vec sa 50god.

Sinoc do 2h nisam mogla zaspati,jer sam procitala taj text.Moj Mihajlo MMR primiti nece!

Nece vala ni Roko, a ja kad sam rekla doktorki, drala se na mene, u fazonu sta ja znam -_-... Ma mogu da se je**.
Bolje da prelezi boginje nego da ga trujem!

I ja i moj brat smo prelezali boginje i sitne i ovcije pa nam nista ne fali....

I ja sam sitne prelezala.

Mi smo odlucili da malom 100% necemo dati MMR, a sada se dvoumim i da li da mu dam cetvrtu dozu Pentaxima...
Toliko sam svega procitala ovih meseci, da mi dodje da sednem i placem od muke...
Moja komsinica, prvu cerku je vakcinisala svim vakcinama, pa je u medjuvremenu svasta cula, procitala, i sada bebu sina, ni jednom nije...
Ne znam, sta je pametno? Ludim vise

vakcinisem kada mi kaze pedijatar,niti zelim da citam nesto niti da se informisem

Bubi89 ::Mi smo odlucili da malom 100% necemo dati MMR, a sada se dvoumim i da li da mu dam cetvrtu dozu Pentaxima...
Toliko sam svega procitala ovih meseci, da mi dodje da sednem i placem od muke...
Moja komsinica, prvu cerku je vakcinisala svim vakcinama, pa je u medjuvremenu svasta cula, procitala, i sada bebu sina, ni jednom nije...
Ne znam, sta je pametno? Ludim vise

Barbi u potpunosti se slazem sa tobom.....Ni ja svoje dete necu vakcinisati vise.
Ova bolest koju moj tata ima se dobija od vakcina a nijedan lekar nece da prizna.Strasno.

kako to da se te tu vakcine razlikuju od ovih ovde? kakva je to vakcina i za sta je?

Sve je to Tince isto, samo se drugacije zove...

Samo, ja cu da mu dam jos ovu dozu protiv decije paralize, sa tim ipak necu da se igram, kad sam vec kupovala tu koktel, moram do kraja, ja mislim, a ako ne moram, samo cu mu dati bas tu protiv paralize, a ostalo jok... Ne znam, moram sa doktorkom da vidim.

Ali zato sl. dete, samo tu protiv paralize a ostalo cao zdravo!
Tako se kajem sto sam mu ovo davala, ali sta mogu :/ Kada te sile kao debile.

Tina ::kako to da se te tu vakcine razlikuju od ovih ovde? kakva je to vakcina i za sta je?

Da se iskorenimo Tina....sve to dolazi sa zapada u nasu zemlju...
Moja mama kada cuje koje vakcine sve mita treba da primi ona se zgrozi...Ja sam u zivotu samo tri primila.
Kao i vakcina protiv svinjskog gripa,prvo je primaju trudnice i deca a onda ostali a kada procitas prevedes sve o toj vakcini naglaseno je da je ne smeju primiti DECA MLADJA OD 6 GODINA I TRUDNICE,DOJILJE.....
Sve mi je jasno.

ja u trudnoci nista nisam primila...ma u pravu si,samo da nas iskorene,katastrofa jedna! Da stvarno ne znas sta treba da radis

Ma katastrofa... Ja cu sad da vidim sa dr da li bas mora i ovu dozu pentaxima, da li ce imati efekta i bez ove, i vise ni jednu nikada nece dobiti...
E sad tu problem prave skole, vrtici.. Moze DZ da te tuzi, bla bla.. Ma uzas....
Onda valjda dr imaju pravo da ne pomognu ako neka bolest ili nesto se desi zbog ne davanja vakcina....
Ma uzas blagi...